Народна библиотека Требиње организује изложбу слика "И сам си песма" аутора Рајне Круљ. Изложба ће се одржати у четвртак 15. августа у 20 часова у просторијама Народне библиотеке Требиње.

Рајна Круљ је студирала медицину и књижевност, а 1999. године дипломирала је на Академији уметности у Новом Саду, одсјек сликарство, у класи професора Халила Тиквеше и професора Јована И. Ракиџића. Добитник је награде „Миливој Николајевић“ за цртеж-студију и за најбољи остварени успјех на првој години студија. Излагала је више пута самостално у земљи и иностранству као и на значајним колективним изложбама. Бави се перформансом, те се тако на сајму Арт-Еxпо 2004. године у Новом Саду представила радом „Људи – икона Божја“.

Њен краткометражни експериментални филм „Ноћ светла, светла као дан“ приказан је 2003. године на 50. Фестивалу југословенског документарног и краткометражног филма. Учесник је бројних умјетничких колонија. Њене слике се налазе у приватним колекцијама у земљи и иностранству (Рим, Москва, Перт, Њујорк, Букурешт...). Својим радовима учествовала је у пратећем дјелу програма Међународног фестивала игре 2014. године у Народном позоришту у Београду.

Живи и ради у Зрењанину.

Дио текста из каталога о изложби (ауторка Оливера Скоко):

„Одмакнути се од радова уметнице Рајне Круљ и сагледати њихову особеност и вредност, у покушају да се буде објективан и професионалан у свом послу, могуће је. Одмакнути се од саме Рајне, а не размишљати о слојевитости, уједно и о једноставности њене унутрашње лепоте и вредноће, тешко је изводљиво. Једнако као што је тешко не осећати се повлашћеним саучесником и сведоком њеног стварања и даривања. Без намере да банализујем њену природу, а са жељом да најближе опишем Рајну какву сви познајемо, присећам се разговора са заједничком пријатељицом која ми је на питање шта ради наша Рајна једном приликом рекла: „Ма знаш ти њу, само иде около и воли!“

У Рајниној љубави је заправо најљепше то што јој је предодређена безусловност и неселективност. Има је у њеним сликама и цртежима, има је у њеним стиховима и реченицама, има је у филмском кадру и свакој изненадној и добро разрађеној инспирацији, а заправо највише је има у њој самој. Као таква је подложна бесконачности и трајности и зато не изненађује констатација да та бесконачност зри у сваком малом незабораву.“