Десанка Радић један је од најактивнијих културних радника у малој општини Љубиње, гдје сви тврде да је направила чудо, предводећи овдашње културно-умјетничко друштво, иако по професији није ни професионални играч, ни менаџер, ни кореограф.

Она је у ствари запослена у Средњошколском центру "Светозар Ћоровић" у Љубињу, али не као наставно, већ као помоћно особље, али је у дугогодишњем раду са члановима KУД "Љубиње" показала велико педагошко знање и умијеће, на начин да анимира омладину овога градића за чланство у друштву у коме она обавља све функције.

"Трудим се да будем не само педагог, већ свима њима да будем и мајка и другарица, нарочито када смо на путовањима и када о свима њима треба мајчински бринути, али и сестрински савјетовати и тако радимо већ 17 година", каже Десанка.

О кореографијама, које сама смишља или их је научила некада када је она играла фолклор најприје у оквиру школске секције, а касније у дубровачком чувеном "Линђу", Деса, како је зову, не говори много, већ објашњава да се мало консултује са другим колегама, професионалцима, мало се едукује преко интернета, а мало учи и од саме дјеце.

Најприје је знање преносила на своју дјецу, а онда су њени малишани окупили своје другаре, па је малена Десина дружина од 12 чланова прерасла у право културно-умјетничко друштво кроз које је у Љубињу прошло више од 500 дјеце.
Не говори ни о томе да се тешком муком, поново највише захваљујућу њој, друштво сналази за народне ношње, које сами чланови одржавају, ушивају, довезу и докрпе оно што треба, не говори ни о скромним материјалним могућностима, јер им локална заједница помаже колико може, али је то скромно.

"Срећа је што радим у школи, па сам свакодневно са дјецом, са њима се дружим, у њима препознајем таленте, само ми жао буде када већина њих оде из Љубиња на школовање након средње школе и напуштају Друштво, али сам са друге стране срећна када знам да су се тамо негђе лијепо снашли, а још срећнија будем када чујем да су и тамо наставили са фолклором и етно-пјевањем", каже Десанка за "Независне".
Не говори ни о томе да се тешком муком, поново највише захваљујућу њој, друштво сналази за народне ношње, које сами чланови одржавају, ушивају, довезу и докрпе оно што треба, не говори ни о скромним материјалним могућностима, јер им локална заједница помаже колико може, али је то скромно.

"Срећа је што радим у школи, па сам свакодневно са дјецом, са њима се дружим, у њима препознајем таленте, само ми жао буде када већина њих оде из Љубиња на школовање након средње школе и напуштају Друштво, али сам са друге стране срећна када знам да су се тамо негдје лијепо снашли, а још срећнија будем када чујем да су и тамо наставили са фолклором и етно-пјевањем", каже Десанка за "Независне".