Када се човјек нађе у светињи, и међу светињом одуховљеним лицима, смета му сваки разговор, он једва чека да се ћутећи сав преда онима који погледима исцјељују ране и видају грешну али и рањену људску душу.

Анђелина Николић, професорка српског језика у Средњошколском центру у Гацку

Онај, ко је тај осјећај излијечене душе доживио, сложиће се да би, најкорисније било што мање говорити и запутити се право овом светилишту које нас окружује, па очи учити да поново гледају погледом Мића Љубибратића у коме је и савјет и прекор и отров и лијек, у коме је мудрост коју само ријетки умију прочитати, а да при том те очи ученице памте наук,  не обраћају пажњу на ширину његових рамена.

Можда би, најкорисније било,  што прије побјећи из овог савременог времена, па хитро скочити у Стојанов вакат па до изнемоглости вјежбати како се стрпљење у снагу претвара.

Не знам да ли би било корисно, али мудро сигурно би, одмах пристати на пораз у ћутљивом разговору са човјеком у коме су се одлично слагали и свештеник и војсковођа, војник и крсташ, опет нашим Богданом Зимоњићем.

Добро би било, прекрстити се Ђорђијевским крстом Бошка Томова, па се молећи Бога, сакрити под барјак Јовице Зиројевића и из прикрајка гледати како се јунаштву наших каменштака епски клања и диви сам књаз Никола кога је моралним чином, одбијајући понуђену земљу, етички поразио, опет наш Пеко Павловић Николић.

Добро би било, ако није нескромно овако велике захтјеве постављати у светињи, упознати и човјека чије је име Мрдак Лубурић, који је буне дизао,  ране лијечио, Стојана скривао, снаге имао па и са душманима, за које је знао да би радије српске крви него вина пили, разговор мудри чинио.

Радомир Вучковић, предсједник СПКД Просвјета у Гацку

Како би лијепо било срести се са архимандритом Перовићем, па се уцвијељени пошастима данашњице тјешити његовом потврдом да је вјера у исправност вјеровања у истину, вјера у човјека,  вјера у слободу једина бесмртна и свевременска вјера. А могла би се ова нескромна душа још мало окрилатити слушајући легенду о Глигору, Глигору  нашем Милићевићу.

Лијепо би било, размијенити неку меку, топлу, женску ријеч, са јунакињом међу витезовима, српском Јованком Орлеанком, дамом из срца Европе, Жаном Меркус, која нас увјерава да је боље бити слуга него господар уколико је то служење у славу истинских етичких принципа.

Биљана Ристић, ауторка „Херцеговачких јунака“

Овај разговор, базиран управо на етичким принципима  трајао би бесконачно дуго. Његово постојање оправдава само снага којом нас,  у тешком часу потпуно поремећених вриједности, оснажују ови наши камени витезови.

На отварању изложбе у Гацку говорио је и проректор Стеван Трбојевић

Из говора Анђелине Николић са отварања изложбе слика Биљане Ристић  „Херцеговачки јунаци“ у склопу Ћоровићевих сусрета у Гацку