Олгица Цице, прозаиста и поетеса, професор српског језика и књижевности у пензији, написала је нови роман „Обала“. Рукопис је прихватила издавачка кућа „Нова поетика“ у Београду, са којом сарађује први пут, а књига би требало да буде објављена почетком априла.

Иако је до сада објавила девет књига, прозе и поезије, пред своју десету књигу и пети, јубиларни роман, како нам је рекла, нашла се у незавидној ситуацији.

„Без обзира на све погодности у издавачкој кући „Нова поетика“, која све преузима на себе, од лектуре и коректуре, рецензије, дизајна корица, популаризације и дистрибуције књиге до бесплатне промоције у Београду, ипак, моје је да се борим за донације. Све сама финансирам. Како сада ствари стоје, 500 примјерака и меки повез са рецензијом износи око 2.000КМ. У суштини, то и није много, али мени као пензионеру није баш ни мала сума. Покушавам да нађем начин да скупим новац, како би роман изашао из штампе. Надам се да ћу у томе успјети“.

Уз искрену жељу да ће и ова Олгицина књига угледати свјетлост дана, а на радост многобројних читалаца и љубитеља писане ријечи, поразговарали смо са њом о чему је то, овог пута, промишљала на својим страницама. Слично претходним, живот и сва његова љепота и проблематика, и овдје је суштинска тема. Разлика је у форми писања, која, наглашава наша саговорница, не нарушава оно што „Обала“ доноси. То је само другачији приступ свему што одувијек тишти човјека.

„Није се свијет пуно промијенио. Исте су вриједности још од Гилгамеша – љубав, жеља за бесмртношћу, пријатељство, несрећа човјека што је пролазан, рат, мржња… Ова књига изузетно ми је драга. Приказује различите људе и судбине, а дивим се онима који су живот схватили као дар, нешто што је лијепо, једно и непоновљиво. Писање је за мене увијек велики изазов, а стваралаштво експеримент. Овај пут сам себи рекла да ћу писати мало другачије, модерније и написала сам роман у коме наратор није само аутор. Радња не тече хронолошки. Почиње од данашњег доба, преплиће се са прошлошћу, а главна јунакиња се провлачи кроз цијели роман. Наратори су различити. Осим људских ликова, ту су монолози слике на зиду, спаваће собе, рата, дневника, платана, живота и смрти. Преко дијалога грађана, покушала сам да покажем малограђанштину, забадање носа у туђе животе, претресање туђих интима, извитоперивање истине. Идеја да нешто напишем на овај начин, у мени тиња посљедњих десет година и драго ми је што сам се одлучила на овај искорак, потпуно супротан мом досадашњем раду“, истиче Цице.

У својој новој књижевној имагинацији и инспирацији, радњу је смјестила у период од прве половине 19. вијека до нашег времена. Обухватила пет ратова и седам генерација једне породице.

„Дуго сам размишљала о наслову и испливала ми је ријеч обала. Звучи ми једноставно, са доста симболике. Обала је овдје симбол тражења спаса, тврдо тло кога се докопаш из бујице живота. Обала и због тога што све своје ликове, а има их доста, бацам у животни вртлог, суровост стварности и сви се они боре за спас, за смисао живота, за срећу. Неки потону, неки успију, али сви се боре за своје парче обале. Главна јунакиња, Милица, успијева да нађе сунчану обалу. Не волим када писац мраком заврши књигу, када поред све тежине живота, залупи врата. Човјек је само слабо биће и вапи за утјехом. За мене је добар писац онај који оставља одшкринута врата. Писца доживљавам као учитеља. Зато, моја Милица, на крају, налази дивну обалу за себе и људе којима се посвећује“.

Препознатљива по томе што сваку књигу пише полако, уз обиман истраживачки рад, ништа мање није се посветила ни овој. На роману је радила двије године.

„Никад не узмем само перо и пишем тек тако. У зависности од тематике, знам шта треба да истражим. За ову књигу много сам проучавала Алцхајмерову болест, затим Париз, историјске чињенице, садашње доба, живот бескућника, све лоше и ружно што нас оптерећује као обичне људе. Једна од важних тема је и брак, као сретан, или мање сретан спој мушкарца и жене. Пуно сам читала и посматрала, да би све написано било вјеродостојно. Већину јунака стварала сам према прототиповима, ликовима из живота. Стално ослушкујем пулсирање око себе, слушам приче својих кћерки, као и других људи којима сам окружена. Сусретање са разним животним ситуацијама и све што ми се учини интересантним, преносим на папир. Могу да тврдим да је све што сам написала у „Обали“ истина, јер сам писала живот“, рече нам поетично, онаква каква је и сама по себи.

Олгица Цице је за свој књижевни рад више пута награђивана. Припале су јој „Деретина“ награда за књигу „Боје и барут“ о српској сликарки и хероини Надежди Петровић, прва награда на књижевном конкурсу Удружења књижевника РС „Станко Ракита“ за књигу бајки за дјецу „Бакине приче“, док је роман „Мирис човјека“ 2006. године уврштен међу пет најбољих остварења женских писаца на српском језику на престижном Базаровом конкурсу „Златно перо“.

ДНЕВНИК

              Шетала сам ривом и гледала у илузију спојеног плаветнила неба и мора. Све је у тим дубинама и висинама спојено и узајамно. Све је посебност и спојеност. И ово растиње око мене, и бића, и небеска тијела. И здања. Ништа не постоји одвојено, ни стабло које је никло удаљено од других. И оно је никло из сјемена неког другог дрвета и постало бригом вјетра, земље, сунца и кише. Пажњу ми скрену љупки призор дјечака од отприлике шест година. За ручицу води малу сестру која  почетнички хода. У дјечаковој другој руци је кеса са неким садржајем. Када су дошли до контејнера за смеће, објесио је на ручку своју кесу.

                  – Шта то радиш, душо? – упитала сам га.

                  – То је за једног чику – одговорио ми је.

                  – Мислиш, за неког чику који је гладан? – упитах.

                  – Да.

        Малиша ме погледа озбиљним, паметним окицама, окрену се и пође натраг са сестрицом. Као двије навијене играчкице, програмиране. Пожељела сам да идем за њима и упознам њихове родитеље, али нисам то урадила. Овоме што сам видјела, не трба ништа додати. Просто сам замислила те људе и сјетила се да постоји сунце. Сјетих се и јучерашњих новина и необичне приче о једном бескућнику. Тек је од прикупљеног новца купио нову врећу за спавање и ћебе. Носио је насмијешен своје двије кесе, а на леђима му је био стари ранац. Сјео је на клупу поред човјека који је разговарао мобилним телефоном жалећи се неком како је забринут, јер нема новца да купи лијек својој дјевојчици. Бескућник је устао и замолио човјека да му причува ранац док се не врати. Удаљио се журно са својим кесама. Веома брзо се вратио без њих. Пружио је новац забринутом оцу са ријечима:

                   – Купи лијек за своје дијете.

Отац га је запањено погледао. Неспојив му је био изглед тог човјека са његовим поступком. У једном тијелу, краљ и просјак. То се налази само у бајкама.

                 – Шта ти је, човјече?! Кад си задњи пут јео? –  упитао га је.

                 – Јуче – одговорио је бескућник, као сасвим нормалну чињеницу.

                 – Ти си гладан и мени дајеш новац? Не могу да вјерујем – изусти отац.

                – Твоје дијете је болесно, ја ћу се већ снаћи – био је одговор бескућника златног срца.

               Дневниче мој, живот је толико компликован зато што смо ми у хаосу, а све је у ствари тако једноставно. Највише има оних који су зрели за поспремање у себи. Чишћење, брисање прашине, сређивање ствари. Средити и посложити своје  фасцикле по приоритету.

Вријеме је да коначно нешто урадим. Ријечи су само ријечи. Када буде видљиво да су искрене, неко ће ми повјеровати.