Невесињска гимназијалка Милица Радовановић освојила је главну награду у Мркоњић Граду на 18. Међународном конкурсу љубавне поезије „Пјесма над пјесмама“ о теми „Без љубави твоје“.

На конкурс се пријавило 550 пјесника из 12 земаља, који су послали 1.650 пјесама.

У категорији „младе наде љубавног пјесништва“ жири је Миличину пјесму „Без љубави твоје “ рангирао на прво мјесто. Пјесма је објављена у зборнику „Пјесници који додирују љубав“.

Књижевна манифестација „Љубавне пјесме над пјесмама“ одржава се у Мркоњић Граду од 2002. године у организацији Клуба умјетничких душа. Ову награду су до сада добијали бројни књижевници међу којима и Перо Зубац и Матија Бећковић.

Ове године награда у категорији „афирмисани пјесници“ припала је новосадском књижевнику Милану Ненадићу.

Милица Радовановић је ових дана добила још једно вриједно пјесничко признање. На Међународном фестивалу поезије и приче „Трифун Димић“ у Новом Саду освојила је другу награду.

БЕЗ ЉУБАВИ ТВОЈЕ

I

Ти одувијек си знао за праву мјеру љубави,

ону црвену линију ограничења.

А ја сам летјела у етарском бескрају маште,

замишљених снова и само себи важних хтијења.

Ја сам себе мјерила само према себи,

убијеђена да све је моје докле поглед допире.

Без бриге хоће ли чекања занавијек само чекања бити,

ни што је срце разуму стало да се опире.

На кожи осташе да стоје трагови,

тамо гдје су ме твоје ријечи миловале

и одрази сопствених чежња у твојим очима

што су ми суморне дане и ноћи гријале.

Сад кад опет си ту, немоћи моје узми,

не дај да се кријем иза неизговорених ријечи.

Нека нам нада буде снажнија а од сумње

и спокој срца од разума пречи.

У лелујавој измаглици, надања нек изблиједе.

Дрхтава топлина додира нека нас грије,

нека нам се треном исплате сва бивша чекања,

јер ми смо једне чаролије половине двије.

II

Зоре су моје сновима обојене.

Сопствених жеља струја ме носи,

као сјеверац лишће, замисли ковитлам,

дјевојка сам са звјезданом прашином у коси.

И више ми мало, и мало ми више,

па се смијешим реду у сопственом нереду.

Сраман ми мали осмијех на лицу,

док се снова нити у глави ми преду.

Слатка су мени сва будућа ишчекивања,

као бисере у ниску своје мисли редам.

Ја бојим сновима преде очима видике,

а преко свога рамена спокојно гледам.

А теби подсвјест данима шапуће,

да ја само вјетрењаче јурим,

живим у свом чардаку ни на небу, ни на земљи..

ја не знам да се скрасим и не журим.

И ако ти једном моје мисли вјетрови донесу

кроз бескрајно кретање кроз простор и дан.

Скривену од себе самог истину ћеш да наслутиш,

само у сопственом сну украо си мој сан.

III

О теби мисао хтијела бих да стресем,

као земља под сунцем, рани јутарњи мраз.

А она, и ако на трен оде,

лако се врати штипа ми разум срце и образ.

Мисао о теби, мирне снове ми краде,

као освјетљење звјезданог неба сјај,

као паучина око мене мрежу исплете

и никад не знам гдје јој је почетак, а гдје крај.

Моја мисао о теби, као ријека, начин нађе

да савада препреку и настави даље да тече.

Узалуд је другом мисли потискујем,

она опет дође као што дођу нова зора, дан и вече.

И не знам кад сам је у срце упустила

и како ли је тако лако до њега нашла пут,

кад сам своје ослонце увијек у себи проналазила

и тјерала срце да чврсто разум ми држи за скут.

Али овај вјечити животни ток,

пун је тајна што се никад не дознају.

Срце има своје тајне путање,

што разум уопште не познају.