Градски одбор Српског просвјетног и културног друштва "Просвјета" Мостар данас је обиљежио 95 година од смрти великог пјесника Алексе Шантића. На мостарском гробљу Бјелушине служен је помен и положено цвијеће на гроб Алексе Шантића.

Потпредсједник СПКД "Просвјета" Мостар Сања Бјелица Шаговновић рекла је да "Просвјета" чува сјећање на Шантића и да га полако враћа његовом Мостару.

Она је подсјетила да "Просвјета" сваке године традиционално организује низ манифестација у Шантићеву част, које се одржавају у цијелом граду, те да ће ове године бити одржане јубиларне 100. "Шантићеве вечери".

"Када Мостар добије Градско вијеће, надамо се да ће и Шантићу поново бити враћена и половина улице која му је неправедно узета", навела је Сања Бјелица Шаговновић.

Алекса Шантић, аутор антологијских пјесама "Остајте овдје", "Емина", "Вече на шкољу", "Не вјеруј", "Претпразничко вече" и других умро је од туберкулозе 2. фебруара 1924. године у Мостару.

Када је преминуо, са православних и католичких цркава зазволила су звона, а са минарета мостарских џамија огласили су се мујезини.

Ношен рукама грађана у поворци која је прошла свим мостарским махалама, сахрањен је на православном гробљу Бјелушине. На сахрани је био скоро цијели Мостар, те бројне делегације из свих дијелова Херцеговине.

Шантић је рођен 27. маја 1868. у Мостару, гдје је провео већину живота. Шантићев отац умро је док је он још био дијете, па је живио у породици стрица Миха званог "Аџа".

Имао је два брата Јефтана и Јакова, те сестру Персу, док му је друга сестра Зорица умрла још као беба.

Пошто је живио у трговачкој породици, укућани нису имали довољно разумијевања за његов таленат. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани, а потом се 1883. године вратио у Мостар.

У граду је затекао "необично мртвило", које је било посљедица угушеног херцеговачког устанка против Аустрије. У прво вријеме био је прилично повучен, водио је књиге у породичној трговини, те читао листове и књиге до којих је могао доћи у Мостару.

Неколико година касније започео је свој књижевни и друштвени рад. Највећа дјела стварао је крајем 19. и почетком 20. вијека.

Почетком 1887. године постао је сарадник "Голуба", затим часописа "Босанска вила", те "Нове Зете", "Јавора" и "Отаџбине". Наредне године основао је Српско пјевачко друштво "Гусле", а потом је изабран за првог потпредсједника мостарског пододбора "Просвјете".

Припадао је мостарском кругу књижевника окупљеном око листа "Зора", који је покренуо са Јованом Дучићем и Светозаром Ћоровићем.

У Првом свјетском рату аустроугарске власти хапсиле су га као "истакнутог српског националисту".

На почетку свог пјесничког стваралаштва био је под утицајем српских пјесника Бранка Радичевића, Јована Јовановића Змаја и Војислава Илића, али је потом изградио властити пјеснички израз, карактеристичан по елегичним и родољубивим мотивима.

Своју највећу пјесничку зрелост Шантић је достигао између 1905. и 1910. године када су и настале његове најљепше пјесме. Шантићева поезија је пуна снажних емоција, љубавне туге, али и бола и пркоса због социјално и национално обесправљеног народа коме је и сам припадао.

Родољубива поезија је поезија родне груде и домаћег огњишта /"Моја отаџбина"/, а у неким од својих најпотреснијих пјесама Шантић пјева о патњи оних који заувијек напуштају домовину и одлазе у туђи свијет /"Остајте овдје" и "Хљеб"/.

Шантић наглашава патњу и мучеништво као најважније моменте у историјској судбини српског народа /"Ми знамо судбу"/.

Љубавна поезија мостарског пјесника развила се под јаким утицајем севдалинке. 
Амбијент његових љубавних пјесама је амбијент баште, бехара, хамама, шадрвана&хеллип;, а дјевојке које се појављају у његовим стиховима су скривене љепоте, окићене ђерданима.

Таква је пјесма "Емина", која је "ушла у народ" и пјева се као севдалинка.

Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914. године.