У галерији Музеја Херцеговине синоћ је приређена документарна изложба, са стручним предавањем, посвећена знаменитом војсковођи, министру војном Краљевине Србије и завичајном добротвору, армијском ђенералу Божидару П. Терзићу.

Поводом обиљежавања стогодишњице побједе у Првом свјетском рату и ослобођења Требиња, изложбу је приредио Музеј рудничко-таковског краја из Горњег Милановца, родног мјеста ђенерала Терзића, а прије Требиња – већ је представљена у 14 градова Србије и Републике Српске.

На укупно 25 ликовно-документарних паноа сагледан је цјелокупан живот, јавни и приватни, ђенерала Терзића, а поставку чине и документа, његови лични предмети, фотографије и писма, исјечци из дневних новина и часописа, стручне књиге које је преводио са њемачког језика…

Говорећи  о његовом богатом војничком животу и раду, коаутор изложбе и директор Музеја рудничко-таковског краја Александар Марушић казао је да је ђенерал Терзић значајан још као ађутант краља Петра Првог Ослободиоца и командант Шумадијске дивизије првог позива, који се већ у Првом балканском рату истиче као аутор оперативног плана за ослобађање Битоља.

„Касније, у оквиру Брегалничке битке, он је предводио Шумадијску дивизију у чувеним борбама на Дренку и Рајчанском риду, када је побијеђена такође чувена бугарска Рилска дивизија, што је у војничком смислу и одлучило исход Другог балканског рата“, казао је Марушић.

У Великом рату предводи војску у ослобађању Шапца током Церске битке, блокади Лазаревца 1914. године и Смедерева 1915. у спречавању бржег продора њемачких и аустроугарских  снага, да би га након повлачења преко Албаније регент Александар поставио на функцију министра војног у влади Николе Пашића, гдје је учествовао у реформацији остатака српске војске, њеном наоружавању и припремању за Солунски фронт.

„И приликом повлачења војске преко Албаније остало је познато да је био јако правдољубив: и оно мало хране што је остало он је лично дијелио сваком војнику, трудећи се да се и у тим смутним временима успостави каква-таква равноправност и да нико, ни онај обични војник, не буде оштећен“, истакао је Марушић.

Након јуна 1918. године долази у Сарајево, гдје је најприје био опуномоћеник Владе Србије при Народном вијећу а по формирању Краљевине СХС и командант Прве армијске области.

„Послије једног немилог инцидента овдје у околини Требиња, када је разоружана његова пратња од стране црногорских сепаратиста – први пут је отишао у пензију, да би 1923. опет био реактивиран, када добија и чин армијског ђенерала“, напоменуо је Марушић.

Међу каснијим командним функцијама најделикатнија је била она на челу Пете армијске области у Нишу, гдје је на граничном појасу са и тада непријатељски настројеном Бугарском од великог значаја било његово искуство и помирљив карактер.

По поновном пензионисању, наставља Марушић, радио је на остваривању права ратних војних инвалида и учествовао у доношењу напредног закона који је побољшао положај ове, тада веома бројне популације, притом преводио страну војну литературу, а новцем и везама обилато помагао свој рудничко-таковски завичај, између осталог – и надарену дјецу из сиромашних породица, посредством фонда који је даровао милановачкој гимназији.

Музеј из овог града желио му се одужити документарном изложбом, тим прије, напоменуо је Марушић – што се у школама данас не учи о ђенералу Терзићу нити шира јавност скоро ишта зна о овом војсковођи великог угледа, који је за своје три и по деценије војничког службовања чак 28 пута одликован…