Ako me privolite ili ubedite da dođem kod vas, onda me možete pitati što god hoćete i zapodenuti bilo kakav razgovor – reči su Pera Zupca, poznatog pesnika, esejiste, scenariste, kolumniste, urednika i posvećenog kulturnog poslenika, koji se obratio brojnim Valjevcima okupljenim u kultnom Dvorištu matične biblioteke.
Na ovom druženju sve druge priče i interesovanja ostala su u senci njegove kultne pesme „Mostarske kiše”. Neki su se podsetili, a oni mlađi saznali, da je tu pesmu napisao sa 20 godina, da ga je meteorski uznela na pesničko nebo, gde je i danas. Čuli smo i podatak da je u prevodu na ruski jezik, u jednom književnom časopisu, objavljena u tiražu od 19,7 miliona primeraka. Zbog „Mostarskih kiša” još uvek je jedan od najpopularnijih pesnika u bivšim jugoslovenskim republikama, i jedan od retkih srpskih pisaca koji nije izbačen iz hrvatske književnosti. Čak je zagrebačka „Mladost” objavila izbor njegove poezije u šest knjiga i to u kolu u kojem su bili Lorka, Neruda, Kaštelan, Majakovski i Desanka Maksimović.
– Pre tačno pola veka, 1965. godine, tu pesmu sam jedne noći direktno kucao u pisaću mašinu i iz nje odmah poslao u Zagreb, uredniku Zvonimiru Golobu u „Reviji za kulturu, umjetnost i društvena pitanja” – prisetio se Zubac. – Ubrzo je objavljena u rubrici „Nova imena”. Tu su predstavljali mlade autore, ali i afirmisane, a bio sam potpisan kao Perica Zubac. Međutim, to mi nije smetalo, važno je da je pesma štampana. Inače, nisam imao kopiju pesme i da je kojim slučajem pošta pogrešila, nikada je ne bih mogao ponovo napisati. U njoj su sabrana sećanja na moje četiri mladalačke ljubavi: Ljiljanu Canić, Mirjanu Živić, Veru Štajner i moju pokojnu suprugu Draganu, profesoricu književnosti. Ona je poslednja ušla u tu poemu. Od svake sam po nešto ukrao, neko sećanje ili razgovor, imao sam slike, čak za prvu strofu, zvuk. Lako je napisati dobru pesmu, ako imaš o kome – ističe Pero Zubac.
Pero Zubac je dodao ovoj priči i jedno nezaboravno iskustvo i nesebično ponašanje pesnika Matije Bećkovića. Kao pesnička zvezda, on je Peru vodio na više književnih večeri i pred brojnom publikom, umesto tada kultne njegove poeme „Vera Pavladoljska” Matija je govorio stihove „Mostarskih kiša”. Namera mu je bila da na taj način afirmiše mlađeg kolegu ili, kako je govorio, da publiku navikne na dobru pesmu.
Pored rada na većem broju popularnih televizijskih emisija za decu, pisanja scenarija za dokumentarne i igrane serije, kao što su „Balkan ekspres” ili „Seobe” na kojima je radio zajedno sa rediteljem Aleksandrom Sašom Petrovićem, Pero Zubac je uredio i nekoliko antologija srpske i svetske ljubavne poezije. Kaže da je to bio dosta naporan posao tokom kojeg je došao i do određenih neočekivanih saznanja. Primera radi, tragajući za pesničkim knjigama u bibliotekama u većim gradovima i po provinciji, nailazio je na gotovo identičnu situaciju. Dobre, pa čak, i najbolje pesničke knjige nalazio je u najnižim policama zbog čega je morao dobro da se sagne pa i klekne. Ima u svemu tome, kaže, određene simbolike uz poruku: da onaj ko hoće do dođe do dobre poezije mora da kleči.
– Duže vreme sam na čelu jugoslovenskog odnosno međunarodnog festivala za mlade pesnike u Vrbasu, na koji svake godine pristigne veliki broj radova. Zapazio sam da oni prate liniju starijih kolega, ali i unose određene novine i poetske specifičnosti. Jasno je odavno svima da poezija i književnost neće niti mogu da promene svet, ali onaj ko čita te mlade poete, govorim iz mog iskustva i zapažanja, primetiće da ima nade. Zbog toga je dobro što nas pesnika još ima –naglašava Zubac, koji u svom bogatom opusu ima preko 50 pesničkih zbirki i nekoliko novih pesama spremnih za izdavača. Saznali smo da će uskoro biti objavljena knjiga „Pisma D. T.” (Dušku Trifunoviću) u kojoj će govoriti o svojim pogledima na život. U pesmama „Posmatram te kako stariš” biće prvi put reči o divljenju starosti.
Šta Vi mislite o ovome?