Ако ме приволите или убедите да дођем код вас, онда ме можете питати што год хоћете и заподенути било какав разговор – речи су Пера Зупца, познатог песника, есејисте, сценаристе, колумнисте, уредника и посвећеног културног посленика, који се обратио бројним Ваљевцима окупљеним у култном Дворишту матичне библиотеке.

На овом дружењу све друге приче и интересовања остала су у сенци његове култне песме „Мостарске кише”.  Неки су се подсетили, а они млађи сазнали, да је ту песму написао са 20 година, да га је метеорски узнела на песничко небо, где је и данас. Чули смо и податак да је у преводу на руски језик, у једном књижевном часопису, објављена у тиражу од 19,7 милиона примерака. Због „Мостарских киша” још увек је један од најпопуларнијих песника у бившим југословенским републикама, и један од ретких српских писаца који ниjе избачен из хрватске књижевности. Чак је загребачка „Младост” објавила избор његове поезије у шест књига и то у колу у којем су били Лорка, Неруда, Каштелан, Мајаковски и Десанка Максимовић.

– Пре тачно пола века, 1965. године, ту песму сам једне ноћи директно куцао у писаћу машину и из ње одмах послао у Загреб, уреднику Звонимиру Голобу у „Ревији за културу, умјетност и друштвена питања” – присетио се Зубац. – Убрзо је објављена у рубрици „Нова имена”. Ту су представљали младе ауторе, али и афирмисане, а био сам потписан као Перица Зубац. Међутим, то ми није сметало, важно је да је песма штампана. Иначе, нисам имао копију песме и да је којим случајем пошта погрешила, никада је не бих могао поново написати. У њој су сабрана сећања на моје четири младалачке љубави: Љиљану Цанић, Мирјану Живић, Веру Штајнер и моју покојну супругу Драгану, професорицу књижевности. Она је последња ушла у ту поему. Од сваке сам по нешто украо, неко сећање или разговор, имао сам слике, чак за прву строфу, звук. Лако је написати добру песму, ако имаш о коме – истиче Перо Зубац.

Перо Зубац је додао овој причи и једно незаборавно искуство и несебично понашање песника Матије Бећковића. Као песничка звезда, он је Перу водио на више књижевних вечери и пред бројном публиком, уместо тада култне његове поеме „Вера Павладољска” Матија је говорио стихове „Мостарских киша”. Намера му је била да на тај начин афирмише млађег колегу или, како је говорио, да публику навикне на добру песму.

Поред рада на већем броју популарних телевизијских емисија за децу, писања сценарија за документарне и игране серије, као што су „Балкан експрес” или „Сеобе” на којима је радио заједно са редитељем Александром Сашом Петровићем, Перо Зубац је уредио и неколико антологија српске и светске љубавне поезије. Каже да је то био доста напоран посао током којег је дошао и до одређених неочекиваних сазнања. Примера ради, трагајући за песничким књигама у библиотекама у већим градовима и по провинцији, наилазио је на готово идентичну ситуацију. Добре, па чак, и најбоље песничке књиге налазио је у најнижим полицама због чега је морао добро да се сагне па и клекне. Има у свему томе, каже, одређене симболике уз поруку: да онај ко хоће до дође до добре поезије мора да клечи.

– Дуже време сам на челу југословенског односно међународног фестивала за младе песнике у Врбасу, на који сваке године пристигне велики број радова. Запазио сам да они прате линију старијих колега, али и уносе одређене новине и поетске специфичности. Јасно је одавно свима да поезија и књижевност неће нити могу да промене свет, али онај ко чита те младе поете, говорим из мог искуства и запажања, приметиће да има наде. Због тога је добро што нас песника још има –наглашава Зубац, који у свом богатом опусу има преко 50 песничких збирки и неколико нових песама спремних за издавача. Сазнали смо да ће ускоро бити објављена књига „Писма Д. Т.” (Душку Трифуновићу) у којој ће говорити о својим погледима на живот. У песмама „Посматрам те како стариш” биће први пут речи о дивљењу старости.