Као прва жена добровољац, Холанђанка Жана Меркус прикључила се Босанско-херцеговачком устанку (1875–1878) око Божића и у њега уложила више него што су улагали српски великани. Издавала се за побожну жену, желећи да својим богатством, у новцу и души, помогне потлаченом хришћанском народу да се реши Османлија. Говорило се да је лично Ђузепе Гарибалди, кога је упознала у Италији, писмом гарантовао за њен пријем међу херцеговачке борце.

О пркосној Холанђанки у мушкој херцеговачкој ношњи, с црногорском капом на глави, брзо се прочуло и ван Херцеговине, коју је јула 1875. године захватио устанички пламен. Пишући о отпору који је српски народ пружао турској војсци, страни новинари су извештавали да Срби чине чуда од јунаштва у присуству Жане Меркус, уз дозу неверице да једна жена, крхка и бледуњава, служи за пример кршним Херцеговцима – уместо да је у болничким редовима.

Османлије – препрека на путу хришћанској срећи

У религијском заносу, Жана из Италије одлази у Јерусалим како би припремила све за Други долазак Спаситеља. Под лажним именом Жана Израел купује земљу и улаже огроман новац у изградњу Храма спаса – палате за дочек Христа, у којој ће праведници сачекати Страшни суд.
Међутим, Жана Меркус је сматрала да нови миленијум и поновно успостављање Царства Божјег није могуће све док се хришћански народ не ослободи Османлија.
У том тренутку, пуцњи Невесињске пушке ( 9. јул 1875 – када су се сељаци у Невесињу сукобили са Турцима), одјекнули су Европом. Одушевљена вешћу да се на Балкану подиже устанак, Жана прво стиже у Дубровник, потом у Херцеговину – уверена да је „невесињски метак“ само први у ужареној паљби која ће пуцати у ноге османлијској владавини.
На Турке је јуришала без страха, тик уз барјактара који је био омиљена мета у бојевима. Устаници су јој се дивили због смелости, али су, по угледу на јунаштво које је испољавала чешће него остали, били и критиковани због кукавичлука.
Прво ратно искуство стиче током боравка у Француској, где је затиче Пруски рат (1870–1871) и страшна немачка опсада Париза. Крвава борба коју је посматрала у болничкој униформи постаје тешко бреме с којим се носи кроз хуманитарни рад. Од гарибалдинаца у Италији учи о револуцији, а у Јерусалиму се суочава са терором османлијских власти над покореним становништвом. Тада се и рађа идеал који је доводи на Балкан – ослобађање хришћанских народа.
Остале су забележене приче да је у Босанско-херцеговачком устанку вешто минирала мостове, навлачила турске војнике у заседе, да је покушала да дигне у ваздух једно турско утврђење. Непријатељи су је дочекивали уз псовке и погрдне поруке, а њена неустрашивост на бојном пољу инспирисала је Турке да је назову „Црвени ђаво“.
Након битке код Љубиња 1876, Жана је проглашена за најхрабријег борца, а према неким изворима, понела је и „чин“ највећег од свих јунака, како је о њој говорио сам краљ Петар Први Карађорђевић, који је у устанку учествовао под псеудонимом Патар Мркоњић.
Осим јунаштвом у Босанско-херцеговачком устанку (1875–1878), а потом и у Српско-турском рату (1876–1878), Жана се истицала и великодушношћу. Поред богатих дарова, устаницима је од европских познаника покушала да набави најсавременије топове, који, иако плаћени, никада нису стигли у Херцеговину. Међутим, из Европе је успела да доведе више стотина добровољаца да се боре на страни српског народа.

Устанак „Невесињска пушка“ подигнут је у Херцеговини, јула 1875. године, као одговор на неподношљив режим отоманске власти. Убрзо се проширио на целу Босну и Херцеговину, а оружјем и добровољцима подржале су га кнежевине Србија и Црна Гора.
Уследио је српско-турски рат и настанак Велике кризе која је трајала до Берлинског конгреса 1878, на којем су Србија и Црна Гора добиле независност и територијална проширења. С друге стране, Аустроугарска је окупирала БиХ.
Тадашњи земунски лист Градинар писао је да је уложила 2.000 динара за ратне циљеве, двоструко више од донације браће Крсмановић, који су до Жаниног доласка били највећи финансијери устанка. Такође је и знатан део новца дала Црвеном крсту, а колико је била брижна и несебично размишљала о судбини младих војника, министру војном оставила је новац да подели „међу сиротне фамилије београдских војника који би погинули у рату“.
Да је свим срцем била за устанак, сведочи и прича о њеној љубави према једном од вођа Мићи Љубибратићу. Он је био експонент Кнежевине Србије у устанку, а она његова десна рука. Аустроугари су их пресрели при преласку из Херцеговине у Босанску Крајину и, заједно са још неколико устаника, ухапсили. Жана је одвојена од Љубибратића, спроведена у Линц, где је, према истраживању које је спровео холандски историчар Рене Гремо, имала извесне погодности – вероватно због свог порекла.

Пријатељица слободе у сенци оптужби

После неког времена, крајем марта 1876. дошла је у Београд, где јој је приређен спектакуларан дочек. Ускршња поворка зауставила се пред хотелом „Старо здање“, у којем је боравила, и узвикивала хвалоспеве о младој добротворки, која је својим делима задужила српски народ.
Лист Застава, који је известио о добродошлици приређеној Жани Меркус, писао је да ју је професор филозофије на Великој школи назвао „пријатељицом слободе“ – чије име је Београд с љубављу и поштовањем славио. Ипак, најпознатији су стихови великог песника Ђуре Јакшића, који се и данас казују када се помене Жана Меркус, или Џени Меркус, Јања Маркусова… како су је све звали они који су нашироко величали њена дела.
О њеном боравку у Београду пише и историчар Слободан Јовановић.
„…То је једна млада, богата, али никако лепа Холанђанка… Прочула се као амазонка Херцеговачког устанка. Београд је лудовао за тим женским ускоком…“, преноси његово писање много година касније Рене Гремо, који је истраживао живот заборављене земљакиње.
Били су то велики дани за будућност српства. Под притиском јавности (што се очитава у Змајевој Бојној песми), српска влада заједно са Црном Гором објављује рат Турцима 30. јуна 1876. године. Народ у Србији одушевљено је поздравио објаву рата, за који се припремао месецима раније.

Добровољци су, наравно, били пожељни – сви осим Жане Меркус. Када је кренула на Дрински фонт, и то као почасни ађутант, генерал Ранко Алимпић чинио је све да њен долазак спречи. Ипак, молбе министру да његова војска буде поштеђена такве „почасти“, нису услишене. Жана је, како је писао дописник бечког листа Пресе, била у самом командном врху, тик уз трећег човека Добровољачке бригаде – капетана Пају Путника.
Списи до којих је дошао Гремо показују да се став командног врха према тада већ славној жени у војничким чизмама није променио. Генерал Алимпић се, како се закључује из дневника његове жене Милеве Алимпић, није помирио с тим да је, науштрб традицији, главни јунак његове бригаде жена. О њој је говорио да „ништа друго не ради, само што се у шареном руву шета, носи пушку и револвер, не пали, али помаже гледати“. Из истих списа види се да је убрзо дошло до конфликта између генерала и Жане, када јој је саопштио да мора безусловно да напусти фронт.
Као званичан разлог за њен одлазак из рата наводи се дојава српског дипломатског заступника у Цариграду министру спољних послова. Слободан Јовановић пише да је један руски дипломата рекао за Жану да је „шпијун Чивутин аустријски“. Међутим, за такве оптужбе није био никаквих доказа, осим тога да је Жана често писала.

Гремо сматра да је окидач Алимпићевог стрпљења била увреда, а могло би се рећи и мушка сујета. Анализирајући околности под којима је Холанђанка отерана са Дрине, истиче да она на фронту није морала да се бори само против непријатељске армије, већ и против најезде предрасуда о „женским ритерима“. Наводи и да су Алимпић и Путник имали тешкоће са Жаном јер је оштро критиковала државну политику неделовања према Босни.
„Путник је, осим тога, био критичан и што је ширила комунске идеје међу саборцима“, наводи Ремо у истраживању које је прерасло у књигу „Фатална ратна муза“.
Историчар је прибележио и да је Жана јавно осудила неморал у војсци и генералово ашиковање на безбедној српској страни Дрине, док су преко реке његови војници гинули. Оно што јој Алимпић није могао опростити јесу речи да није никакав генерал и да треба да поднесе оставку.
Пошто је одбила да оде са фронта, на силу и уз војничку пратњу, пребачена је до Шапца одакле је наставила бродом ка Београду. Да је била шпијун Жана би, сматра Гремо, отишла преко Саве на аустроугарску обалу. Међутим, сама и протерана, неосновано оптужена, Жана више није била пожељна у Србији. Млада Холанђанка се „сломљених крила“ враћа недовршеном сну који је остао у Јерусалиму.
Историчар Ненад Урић, Херцеговац који је много слушао о њеном учешћу у устанку, сматра да је управо то што се Жана прикључила српском огранку устаника условило њену војничку судбину. Са пропашћу Миће Љубибратића, пропада и њена снага, каже Урић.
Осим као храбру, Жану описује и као „помало размажену“ јер је, тврди, очекивала да ће је холандска дипломатска служба извући уколико нешто крене по злу.
Ипак, оно што је учинила било је револуционарно за једну жену на том простору. Осим за слободу потлаченог народа, борила се и за место жене ван куће и лечилишта. На ударце је отресито одговарала, а својим „мушкарачким“ понашањем (већ од пунолетства пушила је томпусе и грациозно јахала коње), интригирала је сваког ко је о њој само чуо, а камоли гледао како не посустаје на бојишту. Таква жена, сматра Урић, била је пожељна у устанку.
„Устаницима годи да се појаве људи са стране, то је пропаганда. Пре ћете подршку добити од људи из развијених земаља, него у конзервативним круговима, а Жана је у борби српског народа у БиХ ризиковала живот, али и подржала слободу“, каже Урић истичући да се не може без међународне подршке.
А, ова странкиња није била само подршка, већ и искрени пријатељ хришћанског народа – којем је посветила цео свој живот.
Као девојчица дивила се Јованки Орлеанки, што објашњава зашто се одрекла породице и потпуно окренула револуционарном раду. Као добровољац у Црвеном крсту лечила је и збрињавала рањенике и болеснике у Француској. Први пут суочена са ратним ужасом, види како глад и бомбардовање уништавају земљу и од наслеђеног новца отвара мрежу народних болница за сиромашне.
Када се прогнана из Србије вратила у Свету земљу, већ је потрошила скоро сав иметак. Градња Храма спаса је стала, али то није било довољно за освету туркој власти која, како је писала отоманска штампа, памти „луду жену која против Османске империје ратује на Балкану“.
Војска је порушила све до тада изграђено, ухапсила човека којем је Жана препустила градњу, а раднике растерала. У таквом расположењу, један од добављача види идеалну прилику да се окористи и тужи је због неплаћених дуговања, иако су све набавке биле измирене. Жана је банкротирала, а рушевине њеног храма виделе су се још много деценија, све док седамдесетих година на том месту није изграђен хотел.
Жана се враћа на француску ривијеру, без пара и имања. Неко време је живела као бескућник у Паризу, а према неким тврдњама, један лекар ју је пронашао на улици у близини болнице која је изграђена њеним новцем.
Родбина за Жану, која је у међувремену оболела од деменције, није желела ни да чује. Један од браће ју је сместио у психијатријску болницу за сиромашне у Утрехту, не желећи да сноси трошкове њеног боравка и лечења.
Последње две године живота провела је тамо – сама и заборављена умрла је у 58. години. О њеном гробу се више од 30 година нико није бринуо, све док генерални конзул Краљевине Југославије у Ротердаму, песник и књижевни критичар Сибе Миличић, није од градских власти издејствовао да се њен гроб обнови и редовно одржава.
У Србији није остао ни траг од Жане Меркус, а прошло је 140 година од када се њено име славило на београдским улицама. Они који данас пишу о „Невесињској пушци“ и рату против Турака, не могу да изоставе добро познати аманет добротворке из Холандије.
„Ако погинем у борби сав остатак свог иметка завештавам српском народу. Памтите ме по љубави мојој“, поручила је Жана пред полазак на Дрински фронт.
Њена љубав према српском народу данас се слабо памти. О Жани се ретко говори – и то или као о шпијуну или као о великој љубави славног вође Херцеговачког устанка. А, била је јунакиња која је потлаченом српском народу удахнула снагу и помогла му да се бори за своју слободу. Чистог срца и пуног џепа, Холанђанка Жана Меркус, у народу прозвана Јованка Меркусова, српска Орлеанка, своје идеале је истрошила на Балкану.