Не газите гусле наше,
јер ће страшну клетву рећи.
Отпадници Бога живог,
пред гуслама треба клећи.
Ту је народ душе слио,
с душама се загрлио.

Стихови најмелемнијег херцеговачког песника Алексе Шантића, најбоље дочаравају величину и улогу српских гусала.Најзначајнији и најстарији традиционални инструмент у Срба, кроз историју је пратио, бележио,сведочио и осликавао буне и устанке, догађаје и подвиге, јунаке и крвнике. Гусле су биле и остале глас народа. У прошлим, не тако давним временима, када би гуслар дошао у домаћинову кућу, знало се његово место. Седео је у прочељу „ђе је мјесто кнезу”. Кад гусле узме у руке, настаје чудесна тишина и престаје сваки разговор.
Српски гуслари од Вукових певача Филипа Вишњића, Тешана Подруговића и Старца Милије преко многих угледних, уважених и признатих у двадесетом веку, попут Јеврема Ушћумлића, Петра Перуновића, Танасија Вућића или Илије Вуковића до данашњих мајстора и уметника на гуслама окупљених у бројним гусларским друштвима који чине Савез гуслара Србије, чували су и чувају гусле, праву изворну народну поезију и негују исконске традиционалне вредности.
Посебно, желим да поменем судбину Илије Вуковића, гуслара из Херцеговине, који је проглашен за најбољег гуслара Краљевине Југославије,који је победио на европској смотри фолклора у Паризу,својим гласом и појавом представљао дику и понос српског рода. Доживео је судбину свог омиљеног јунака кога је често оживљавао у својим наступима, Старог Вујадина. Усташки дшелати су му пребили и ноге и руке и извадили очи,затим су му дали гусле.И у таквом стању Илија је последњи пут запево уз гусле „Старог Вујадина”. Први је бачен у јаму у којој је било још осамдесет жртава. Два месеца касније догодио се стравични злочин у Пребиловцима. Српски гуслари су делили судбину свог народа.
Наилазе, нажалост с времена на време периоди када се појединци и незналице стиде српских гусала. Не схватају, да се противећи се гуслама, противе истини. Данашње време је такође тешко и туробно за српске гусле. Модерне генерације сматрају гусле превазиђеним, у школама о гуслама и епској поезији мало тога могу да науче. У новим школским удшбеницима народна епска поезија (коју су многи велики светски умови попут Гетеа, Пушкина, браће Грим сврстали уз Илијаду и Одисеју) се учи на кашичицу. Уместо о Милошу Обилићу, браћи Југовићима или Марку Краљевићу наши наследници читају о Харију Потеру. Но, успеле су српске гусле да преживе пет стотина година турске владавине, српски војници су их после преживљене голготе преко Албаније, израђивали на Крфу од војничких шлемова, сигуран сам да ни данашњи светски моћници и наши кратковиди политичари неће моћи да им науде.

Са буђењем српске националне свести и духовним препородом доћи ће и до повратка гусала и народне епике на заслужено и важно место које им у српској култури припада.

Оног тренутка када је покренута акција „Подигнимо Пр­­ебиловцe”, српски гуслари су одмах пружили подршку и први организовали концерт, са кога је приход од продатих карата приложен за изградњу Храма Христовог васкрсења у Пребиловцима. ДГ „Стара Херцеговина” је предњачило.
Први концерт одржан је у Панчеву, затим Смедереву, Зрењанину… Свуда где су организоване манифестације, добротворне вечери, од Суботице, Вршца, Новог Сада или Београда чуо се и звук српских гусала. Велика, ако не и највећа рана српског рода – Пребиловци, обнављају се, оживљавају и васкрсавају. Савез гуслара Србије је покушао да допринесе у организационом смислу, да све ове добротворне акције буду успешне и посећене. На Херцеговачкој Академији, на којој смо суорганизатори, појавиће се и најбољи српски гуслари Бошко Вујачић, Славко Алексић и Вељко Ђурановић.
Нажалост, о пребиловачком злочину, нису снимљене квалитетне и одговарајуће песме уз струне гусала. Народни гуслар Вељко Ђурановић је најавио до освештења Храма у Пребиловцима да ће на стихове једног од најбољих савремених српских епских песника Божа Ђурановића снимити цд.
И на тај начин ћемо допринети да се стравични злочин не заборави. Пребиловци, морају дубоко остати урезани у срцима и душама српског народа. Заборавити и опростити те жртве и мученике нити можемо, нити смемо, нити хоћемо.
Почео сам стиховима Алексе Шантића, а завршићу речима велике српске књижевнице Исидоре Секулић „док је једног гуслара и једних гусала, српство пропасти неће”.

Аутор: Слободан Бобан Драшковић