Блаженопочивши патријарх Павле био је познат по својој скромности. Мало ко зна анегдоту о томе како су настале његове ципеле, у којима је увек пешачио. Поготово је био занимљив податак да је сам водио бригу о својој обући, а прича коју вам доносимо сигурно ће вас подсетити зашто је носио надимак „свети сиромах“.

Гојко Стојчевић, слабачки дечак из села Кућанци, који је рано остао без родитеља, превалио је велики духовни пут да би 1990. године постао 44. врховни поглавар Српске православне цркве.

У свештеничким круговима дуго ће се препричавати како је патријарх Павле имао лепе ципеле – лаке, удобне и беспрекорно сјајне.

– Јесте – осмехивао се патријарх Павле када су га питали за ципеле. – Удобне су, могу у њима дуго да пешачим.

– Где сте их купили?

– Ех, купио! – рекао и одмахнуо руком као да је ставио тачку на разговор.

А иза ових ципела стоји мало необична прича: ципеле, у ствари, некад биле женске чизме – нашао их патријарх, бачене, близу куће своје сестре. Загледао их, превртао, видео да су старе и очуване. После неколико дана у својој малој радионици начинио је себи добре ципеле.

Патријарх Павле је био веома цењен због своје скромности и мудрости. Није му било испод части да шије или да поправља прозоре. Сећање на овог необичног, благог човека, који је био истовремено и интелектуалац и занатлија, остало је живо и пет година након његове смрти.

Док су многи куповали луксузне аутомобиле, он је свуда ишао пешке или јавним градским превозом. И то у ципелама које је сам правио, али и поправљао.

Прича каже да га је обућарском занату научио неки човек који је поправљао ципеле у близини Патријаршије, а неки кажу да је занат “пенџетирања ђона” научио у манастирима.

Једног дана је видео возача испред патријаршије како мења гуму и затражио да му позајми парче од гуме коју је човек намеравао да баци. Од те гуме је изрезао калуп и тако закрпио своје ципеле.