Јуче, 21. јула 2015. године, о празнику Светог Великомученика Прокопија у селу Луковицама код Гацка догодило се то друго у низу ових освећења.

Наиме, храм посвећен Светом Прокопију, изграђен покровитељством ктитора браће Марка и Јанка Кртолице који живе и раде у Инђији (Република Србија) Свештеним Богослужењем осветио је Преосвештени Епископ Захумско-херцеговачки и Приморски Господин Григорије уз саслужење петнаест свештеника, шест ђакона и веома великог броја вјерног народа.

Преосвештени Владика се након читања светог Јеванђеља обратио надахнутом бесједом и том приликом истакао жртву и љубав ктитора и нагласио своју одушевљеност љепотом овога новоподигнутог Дома Божијег.  Радујући се таквој врсти слоге и добродјеља Владика се осврнуо и на чињеницу да су се жељи ктитора, својом љубављу и трудом једнодушно придружили сви сељани Луковица.

Након Свете Литургије присутнима су се пригодним бесједама обратили Луковичанин господин Милан Радмиловић-начелник општине Гацко и господин ктитор Марко Кртолица.

Импозантан број присутних угошћен је на веома пажљиво припремљеној трпези љубави, а том приликом је и пререзан крсни хљеб у поводу прве крсне славе овoга храма.

Луковице

Луковице су село које броји четрдесетак домова са необично великим бројем младих брачних парова и дјеце. За херцеговачке прилике ово је заиста необично животно сеоце са веома пажљиво искориштеним благодетима којим га је Господ обдарио.

Храм је у многоме употпунио ионако лијепу панораму овога села, а као свештеник цијеним да је у духовном смислу ова светиња прилично анимирала Луковичане за интезивнијом посјетом светих Богослужења у Гацку и Наданићима.

Ово село је у својој бурној историји одољевало разним освајачима и идеологијама. Одољело је чак и титоистичкој пропаганди због чега се овдје често приликом неких прослава и сабрања могу чути пјесме-ганге које на веома сликовит начин описују вјерност Богу ипатриотизам  житеља овога прелијепог села. Наравно да је било тешко пола вијека живјети у тој и таквој политичкој немилости, но очигледна је духовна корист коју су наљедили од принципа својих предака житељи овога чудесног мјеста.

Јесте да су у Гацку зиме понекад немилосрдне, али ако бих као неко ко је обишао (било као богословац било као свештеник) сваки кутак наше Епархије могао да кажем на које је село Бог излио највише милости, то бих пуних уста могао рећи за Луковице.

Сви моји претходници који су службовали на овом дијелу гатачке парохије, а нарочито они који су живјели у доба безбожничког система, величали су љубав народа овога села, јер су управо они-Луковичани тада награђивали попове више него обично и некад преко мјере желећи да имају свешеника, а истовремено схватајући чињеницу да свештеник тада у Гацку у материјалном смислу једноставно није могао живјети.

Чувена је надалеко љубав Луковичана према житељима околних села (Рудо Поље, Шуме, Наданићи, Срђевићи и Меданићи…) коју су пројавили приликом усташког напада  1942. год. но, још чувенија је чињеница да је ово једино село у гатачкој вали а да у њ није крочила усташка чизма.

Стога наравно да је изузетно символичан моменат да на централној сеоској главици стоји велељепан православни храм и на том истом храму чудесан мозаик Светог Великомученика Прокопија који држи копље-знак и символ свих побједа Правог Бога над боговима овога свијета који у злу лежи.

отац Данило Дангубић