Пјесничко вече Гојка Ђога биће организовано сутра, 05. септембра, у Културном центру са почетком у 20:00 часова. О поезији Гојка Ђога говориће пјесник Радомир Уљаревић.

Академик Гојко Ђого рођен је 21. септембра 1940. у Влаховићима код Љубиња, у Херцеговини. Основну школу похађао је у родном мјесту, а гимназију у Стоцу. Општу књижевност са теоријом књижевности на Филолошком факултету у Београду дипломирао је 1964. године. Око двије године је радио као новинар у ревији “Дуга”, потом као уредник књижевне и издавачке дјелатности у Дому омладине Београда. Уређивао је едицију ДОБ и водио књижевне трибине. Неко вријеме био је директор Издавачко-књижарске агенције “Тачка”. Био је један од оснивача и уредник листова Kњижевна реч и Демократија.

Послије хапшења и судског процеса 1981. године због књиге Вунена времена, Окружни суд у Београду осудио га је на двије године затвора. Врховни суд Србије смањио му је казну на годину дана, коју је једним дијелом издржао. Иако је судском одлуком враћен на посао, неколико година није могао објављивати нити јавно наступати.

Пише поезију, есеје, књижевно-теоријске и критичке текстове.

Објавио је, у више издања, књиге пјесама, а неке од њих су:
Туга пингвина, Видици, Београд. 1967;
Модрица, Матица српска, Нови Сад, 1974;
Kукута, Рад, Народна књига, БИГЗ, Београд, 1977, 1978;
Вунена времена, Просвета, Београд, 1981, Наша реч, Лондон, 1981, 1982, СK39 БИГЗ? Београд, 1992, 1994;
Изабране и нове песме, Филип Вишњић, Београд, 1986, 1987, 1990;
Црно руно, Просвета, Београд, 2002;
Вунена времена са Оптужницом и Одбраном на суду, Београдска књига, Београд, 2005;
Kукутин врт, изабране и нове песме, Графо-марк, Лакташи, 2009;
Вунена времена, процес и коментари, 1–2, Службени гласник, Београд, 2011, и књигу есеја
Поезија као апокриф, Завод за уџбенике, Београд, 2008.

Завод за уџбенике и наставна средства из Источног Сарајева објавио је 2006. године Дјела Гојка Ђога у четири књиге: Пјесме, Есеји, Попудбина, Одбрана поезије.

Пјесме и есеји преведени су му на петнаестак језика: енглески, француски, њемачки, руски, шпански, румунски, пољски, чешки, словачки, шведски, мађарски, турски, албански, македонски, словеначки…

Добио је књижевне награде: Награда Удружених издавача (Рад, Народна књига, БИГЗ) за књигу године (1977), Милан Ракић (2002), Бранко Миљковић (2002), Лаза Kостић (2003), Петровдански вијенац (2007), Велика Базјашка повеља (2010), Огледало српско (2010) и Жичка хрисовуља (2012).

Био је члан првог Сената Републике Српске.

Одликован је Орденом Његоша првог реда.

Члан је Српског ПЕН-а.