У оквиру славских свечности у галерији Културног центра Требиње синоћ је приређена документарна изложба фотографија, рукописа и предмета из Првог свјетског рата „Све ће то народ позлатити“, аутора Бранислава Станковића, Мирка Пековића и Гордане Буловић.

Тридесетак фотографија великог формата потресно је свједочанство о дјеци у рату, ратној сирочади и инвалидима, а дио је документарног пројекта „Немојте нас заборавити“ музејских установа из Београда, Новог Сада и Шапца, који говори о херојству и страдању нашег народа у Великом рату.

Гордана Буловић, кустос новосадског музеја, истакла је да је пројекат управо посвећен обичном човјеку из нашег народа онога времена – „ратару и сељаку који је отишао на фронт са јасном идејом да брани отаџбину“.

Он је рекла да ни данас није познато колики се њих вратило својим кућама као инвалиди рата, те да се процјењује да је ријеч о пола милиона људи.

"А онда смо дошли до чињеница које указују да се држава није баш нарочито бринула о њима – није било довољно центара за прављење ортопедских помагала, здравствена заштита такође није била најбоље организована, а средства од државе више су била социјална помоћ, због чега су се често могли видјети како просе по улицама наших градова“, казала је Буловићева додајући да изложбом – и поред јасне алузије у наслову на приповијетку Лазе Лазаревића – нису жељели да критикују ни власт ни државу, већ само да покажу како се тада бринуло о најрањивијој популацији друштва.

И број ратне сирочади након Великог рата, додала је она, процјењује се на око пола милиона дјеце, за које су се градили сиротни домови, прикупљана хуманитарна помоћ, обезбјеђивало школовање и дом у новим породицама, те које је – јер су били тек на прагу живота –  ипак чекала нешто свјетлија будућност.

Изложбу је свечано отворио предсједник Скупштине града Требиња Драгослав Бањак, подсјећајући да су Срби имали највеће губитке у односу на укупан број становника од свих земаља укључених у сукобе.

„Колику је само жртву у том периоду српски човјек поднио и колико нас је том жртвом задужио – питања су која задиру у саму суштину културе сјећања. Управо због тога смо данас овдје – да се сјетимо страдања наших предака и да макар на симболичан начин покажемо колико цијенимо њихово дјело. Ова изложба је уједно и прилика да се запитамо колико смо их, као њихови насљедници, достојни и јесмо ли ми и наше друштво онај идеал за који су се борили и због којег су страдали“, рекао је Бањак.