Село Мркоњићи са свега 11 становника и двадесетак камених кућа смjештених у врлетима Поповог поља надомак Требиња посљедњих година оправдано стиче епитет херцеговачке "свете земље".

Наиме, сеоце у којем 1610. године рођен Свети Василије Острошки, чије је крштено име било Стојан Јовановић, сваке године походи све већи број вјерника, како би се помолили светитељу који је због исцјелитељских моћи у народу назван Василије Чудотворац.
У готово пустом селу на темељима куће Јовановића подигнута је црквица посвећена светитељу, коју редовно посјећују и одржавају монахиње требињског манастира Светих Апостола Петра и Павла.
Будући да је све више поклоника који посјећују родно место Василија Острошког, планирано је подизање црквено духовног центра у Мркоњићима чију ће изградњу финансирати и Република Србија, како је најављено током прошлонедјељне посјете предсједника Србије Александра Вучића Требињу.
Игуманија требињског манастира Светих Апостола Петра и Павла, сестра Павла, каже да би комплекс требало да се гради у непосредној близини храма посвећеном Светом Василију.
"Ова црква је метох нашег манастира, али овдје нема услова да монахиње стално бораве и зато се родила замисао да се направи манастирски конак. Међутим, пошто све више вјерника долази на поклоњење светитељу то је прерасло у идеју да се изгради духовни центар како бисмо примили све који желе да преноће у Мркоњићима као што то обично чине у манастиру Острог", прича игуманија Павла за Танјуг.
Игуманију је екипа Танјуга затекла док је са сестрама из манастира осликавала цркву, која је почела да се гради почетком деведесетих, а освештана је 1996.године.
"Многи по повратку из манастира Острог свраћају у Мркоњиће да се поклоне на овом значајном мјесту, а 12. маја дође и по 15-20 аутобуса. Када је обиљежавано 400 година од рођења Светог Василија дошло је око 10.000 људи", каже игуманија и наставља причу о мјесту у којем је растао светитељ.

Скреће нам пажњу на дрво испред цркве - кошћелу стару више од 400 година која, кажу, расте само у Херцеговини.
"Са овог мjеста Василије је гледао према манастиру Завала у који је отишао већ са 11 година, а у којем је игуман био његов стриц Серафим. Тамо је научио богослужбени типик, а касније је прешао у манастир Тврдош гдjе је рукоположен за јеромонаха, потом и за митрополита захумско херцеговачког. Годинама је био у манастиру Тврдош гдjе је држао и школу. Касније је прешао у Црну Гору, у острошке стijене, и тамо је остао до краја живота", наводи игуманија.

Како каже, залагањем мjештана и сестринства манастира Светих Апостола Петра и Павла претходних година обновљен је и други храм у селу, камена црква Светог Николе која је стављена под заштиту Завода за заштиту споменика.
Направљен је и паркинг испред храма Светог Василија и асфалтирана некада камена и стрма стаза која води од главног пута до некадашње куће светитеља.
Игуманија истиче да је веома значајна донација од 400.000 евра коју је, како наглашава, обезбиједила Влада Србије за изградњу духовног центра у оквиру којег је планирана градња конака за монахиње, конака за посјетиоце, сувенарнице и просторија за трибине и предавања.

"Ми смо као манастир урадили колико смо могли, али да би се направио такав вјерски центар потребна су много већа средства", указује игуманија.
Увјерена је да ће у том значајном подухвату за Мркоњиће, као и раније, помоћи и мјештани овог краја који, каже, гаје велико поштовање према Василију Острошком.
"Народ се саживио са Светим Василијем који му је много помагао, а помаже и дан данас. У Херцеговини је обичај да се његово име никада не изговара сједећи, већ се устане и прекрсти", наводи саговорница Танјуга.
Вјерницима који посјећују Мркоњиће о Василију Чудотворцу и његовим чудотворним дјелима приповиједа и црквењак Неђо Бошковић који је прије 63 године рођен у овом сеоцету.

Процјене су, каже Бошковић, да је родно мјесто светитеља посјећеније од већине манастира у Херцеговини, осим од манастира Тврдош и херцеговачке Грачанице.
Неђо памти приче старијих мјештана о херцеговачком "светом мјесту", па и ону како је 1938. на сеоском гробљу из 12.вијека откривен гроб мајке Светог Василија, Анастасије Јовановић.

Каже да његови преци нису знали да је у селу Анастасијин гроб јер су, каже, Мркоњићи у посљедња четири вијека два пута расељавани у ратовима.
Први пут у Кандијском рату средином 17.вијека, када је дио мјештана стигао до Задра и Равних Котара, а други у околину Херцег Новог, док су у другој сеоби, бјежећи од Турака отишли у залеђе Задра.

Неђо тврди да су ријетки случајеви у хришћанству да је познато гдје су гробови родитеља једног светитеља.
Додаје да се не зна тачан датум када је гроб откривен, али да је из прича старијих Мркоњчана чуо да га је 1938. пронашао мјештанин Трипко Милутиновић.
Трипко је, приповиједа Неђо, тада имао 78 године, а мјештанима је препричавао како су се на раскршћу главног пута и стазе која води у Мркоњиће изненада пред њим појавили старији монах дуге сиједе косе и браде и дјечак од 10 година.
"Трипко је причао је да га је монах ословио по имену и замолио да пође с њима до оближње цркве Светог Николе. Кад су дошли тамо, монах је измјерио седам корака од десног угла цркве до мјеста где се налазио мали крст. Монах му је рекао да пренесе свештенству и народу да је то гроб мајке Василија Острошког. Док се Трипко сагео да види крст, монах и дјечак су нестали. Како другачије то објаснити него као чудесно указање", наводи Бошковић.
Истиче да припадници свих вјера поштују Василија Острошког, а у комунизму су, каже, чак и атеисти долазили да му се помоле.
Цркву на темељима родне куће Василија Острошког у почетку су градили мјештани Мркоњића, а када се, каже, послије неколико акција прочуло да се зида, помоћ је стизала и из околних села у којима су живјели православци, католици и муслимани.
"У то вријеме сам живио и радио у Дубровнику, а Дубровчани су по мени слали прилоге за изградњу. Мислим да је за годину дана било више од 4.500 прилога, а међу приложницима је било неколико стотина католика и муслимана. У Мркоњиће данас, као и у Острог, свараћају људи свих вера и без разлике поштују Светог Василија", истиче саговорник Тањуга.
Раде Бошковић, који је рођен у Мркоњићима, а данас живи у Требињу, прича да је то село некада имало 48 домаћинстава и око 360 чељади, док у њему данас живи свега 11 мјештана старијих од 70 година.
Мјештани Мркоњића су, каже Раде, одувијек живјели од земљорадње и сточарства као и сви у овом дијелу Поповог поља, а тако живе и данас.
За Херцеговце су Мркоњићи, каже Раде, духовни центар, мјесто саборности и молитве за припаднике свих вјерских конфесија, а најављену изградњу црквено духовног центра сматра посебно важном.
"У име мјештана захваљујем мајци Србији, Влади Србије и предсједнику Александру Вучићу на помоћи. Надамо се да ће ускоро почети изградња духовног центра и да ће у догледно вријеме бити завршен и да ће Вучић доћи на свечаност поводом отварања", рекао је Раде Бошковић.