За мост у Мостару кажу да је одважно и храбро архитектонско рjешење, вишеградски важи за стамено здање којем плаховита Дрина ништа не може, док се Арсланагића/Перовића мост у Требињу сматра најелегантнијим бисером османске мостоградње.

Требиње је град са више од 20 мостова због чега га мjештани с поносом називају и „малом Венецијом“, а по љепоти, старини и необичној судбини највише пажње привлачи Арсланагића или Перовића мост дуг 92 метра за који се претпоставља да је грађен 1573. године.

Магистар археологије Ђорђе Одавић каже да су о настанку моста над Требишњицом испредане бројне легенде, а да је према најпознатијој мост изграђен по налогу извјесне краљице у требињском крају, након што се њен син утопио у потоку који се улијевао у Требишњицу, а владарка након трагедије наредила да се поток затрпа.

„Извор је годинама затрпаван, али је поток ипак избио нешто даље, па је краљица наредила да се направи мост“, испричао је Одавић Танјугу.

Друга често препричавана легенда каже да је цариградског султана у једној бици чувао извјесни Кустура из Херцеговине који је касније, у знак захвалности, награђен великом сумом златника.

Између Требиња и Херцег Новог направио је хан, али је имао толико новца да је желио да изгради велелепни мост.

Према ријечима Одавића, историјски извори свједоче да је мост подигнут по налогу Мехмед-паше Соколовића који га је изградио у спомен на страдалог сина.

Да је мост почео да се гради 1568. године, каже Одавић, показују архиви из Дубровника и списи у којима се наводи да је 10 тамошњих зидара било ангажовано на овој грађевини.

„Кад је мост завршен, дубровачки трговци су се жалили Соколовићу како им на мосту наплаћују велике царине и дажбине“, прича саговорник Танјуга о мосту названом по Арслан-аги, који се крајем 17. вијека доселио у Требиње и добио дозволу од султана да наплаћује мостарину.

Подаци о изградњи могу се наћи, указује Одавић, и у списима француских путописаца, Канеа и Лескаполијеа који на путу из Србије ка Дубровнику биљеже да је у изградњи мост у Требињу.

Одавић наводи да је због монументалног изгледа Арсланагића мост изазивао пажњу и свјетских архитеката и историчара из 19. вијека које је ово здање, каже, подсјећало на мост Алкантаре у Толеду у Шпанији који је, такође, из римског периода.

Како Одавић наводи, специфичност мосту даје и асиметрија која је према појединим наводима посљедица асиметрије терена, док је према другим тврдњама на изглед моста утицало то што је неколико пута обнављан.

Мост је претприо оштећења у Другом свjетском рату 1943. године, али и 1956. године под налетом плаховите Требишњице.

Осим Арсланагића моста, за Требиње су значајна још два моста: камени остаци грађевине из римског доба и камени мост изграђен 1931. године када је жељезничку пругу из Требиња требало продужити до Билеће, Никшића и Подгорице.

„Тада је направљен тај прелијепи мост који је сада под водом. Постоје иницијативе да се премјести и надамо се да ће доћи вријеме када ће бити више новца и могућности за то. Сада мост може да се види само када се врше годишњи ремонти у хидроелектрани и када ниво језера драстично опадне“, истакао је Одавић.
 
 Мост због измјештања није на листи свјетске културне баштине

Због необичне судбине требињски мост није проглашен свјетском културном баштином попут мостова у Мостару и Вишеграду, иако припадају истој епохи и грађени су у приближно исто вријеме. Наиме, Арсланагића мост је због изградње хидроцентрале 1965. године био потопљен, а најпознатији стручњаци у тадашњој Југославији процијенили су, каже Одавић, да га треба измјестити на другу локацију.

„Измјештање моста трајало је од 1966. до 1972. године, скидан је и обиљежен камен по камен и премјештен неколико километара низводно. Правило је да се измјештени мостови не могу наћи под заштитом Унеска и зато Арсланагића мост нема такав статус“, објашњава Ђорђе Одавић.