Kада сам овог лета усред врелог августа ишла са пријатељицом да обиђем један манастир, зауставио нас је баштован, искушеник или шта је већ и почео да напада моју пријатељицу, изузетно децентну и скромну даму, да су јој превише гола рамена, да је ешарпа недовољно покрива и да не може да уђе у манастир, онда је кренуо једно пет минута да одмерава мене и моју плаву просту хаљину која је до чланака и закључио да је преширока те да ни ја не заслужујем да уђем.

Била сам констернирана, јер разумљиво ми је, иако ми је и то банално, да је проблем кад је хаљина, рецимо, преуска, иако искрено никад не гледам шта ко облачи, па је л' уско, широко, дуго, кратко, не гледа Бог па што бих ја, али први пут сам се сусрела са опаском да је проблем ако је хаљина и преширока. Шта ћемо, окренуле смо се и отишле, недостојно обучене.

Некада давно таква ствар би ме разљутила јер ме малограђани и фарисеји, моралисти и педанти излуђују у свим појавним облицима још од детињства, не само што су досадни и лажни, него што упропасте сваку велику и лепу идеју. Цео живот сам имала отпор срца према таквима, увек су ми биле ближе блуднице него бацачи камења, али фарисеји су чудо, они фалсификују сваку мисао па чак покушавају и да причу о Богу сведу на најсувљи стерилни морализам који се исцрпљује у разним правилима без краја и смисла.

Некада давно бих му рекла да има проблем и да је истински у молитви, не би ни приметио како смо нас две обучене, а још мање би спречио особе да уђу да се моле. Да, али сада сам ћутала и окренула се јер Бог је тамо где је љубав, а не осуда, и није он крив што је овај момак као и многи веру разумео кроз дужину сукње и ширину хаљине, кроз норму, кроз псеудоморализам… Није он крив као ни многи они малограђани који су прво уточиште нашли у буржоаским манирима, па потом социјалистичким ресурсима, па се напрасно преподобише у вернике који се стално снебивају над другима и осуђују ближње и даљње од јутра до мрака све истичући преподобљени своје величанствене врлине, као да не разумеју да је сам Христос говорио сасвим супротно и да је радије седео са блудницама и разбојницима него са тим фарисејима. Јер ништа тако не суши срце као лаж и осуда.

Kако се то деси, како ти мерачи дужине женских сукања, дубине деколтеа и довољно тамних марама које ће покрити све женске главе све упропасте, како су те суве онтолошке бирократе успели да фалсификују тако живу, тако прелепу и тако величанствену Божију мисао о слободи, о љубави, о неосуђивању…

Лепо, жив човек све може да преокрене према себи па и самог Бога. Уосталом, православље је добро прошло због апофатике па бар нисмо имали инквизицију. Kада помислим шта је све широм света рађено у име Божије, језа ме ухвати.

Не знам. Али знам да је то тачка где је Јунг био у праву, што више човек инсистира на морализму, што више мери туђе речи и дужине сукње, то је у њему већи проблем који га нагриза. То је његова сенка већа. Одатле и она величанствена мисао: ко о чему - курва о поштењу.

Kада човек види испред себе друго срце, другу душу, његове очи су слепе да процењују да ли је хаљина довољно дугачка, уска, широка, да ли је жена прешминкана, оваква или онаква. Чисто срце види само срце. Чиста душа види само душу. Чистима је све чисто, прљавима све прљаво.

И зато, Господе, опрости свим тим лицемерима, моралистима, фарисејима, тим процењивачима јавног морала, речи, а нарочито женске подобности, јер неретко баш су жене те којима се најоштрије суди. Опрости им, Господе, много тога сузбијају у себи, много су им мисли первертиране када мере сукње, деколтее, штикле, сенке на очима, лак на ноктима и скаредне речи. Опрости им, Господе, што те не разумеју иако си им сто пута лепо објаснио, опрости им што те фалсификују, што су љубав свели на дужину сукње, а слободу на врћење погаче и славске колаче. Опрости им, Господе, јер кад људи перманентно лажу себе, сасуши им се срце и онда остаје само норма. Глупа, досадна норма.