Кад ти дивна особа препоручи дивну тему, шта ми друго преостаје него да се “дивно” потрудим да напишем сву дивоту садржану у тој теми. Ја се том дивотом бавим одавно, запала ми је за очи, срце и душу… Не могу рећи да нисам могао и раније и активније од тога, али није лош ни тај број 25. Једног таквог јануарског броја сам и рођен па су ми та двојка и петица у својој комбинацији одувијек биле некако лијеп пар. Пријатан и за очи и за уши…

Извор фотографије: mojtemerin.rs 

Даровање. Уздигнуто стање свијести и духа изнад кога човјек више не обраћа пажњу само на себе. Тренутак када љубав, отежана нечим, достиже своју пуну смисао и на крилима пажње лети некоме другом у загрљај. То нешто може да буде било шта на овом свијету, али да би се назвало даром, мора да долази из срца. Била то ријеч, осмијех, чин, предмет или услуга… Све друго што се поклања а не долази из “лонца гдје се љубав кува”, зове се поклоном. Само дар може доћи и долази из срца…

И ова дар о којој желим да пишем долази из срца. Не “од срца”, како се то фигуративно зна рећи за сваки поклон, него баш из срца. Из једног неком другом срцу коме је тренутно потребнија. Та је дар најузвишенија од свих дарова људске потребе, дар која нема своју замјену. Најкориснија дар која икада може затребати живом човјеку. Уједно и најпотребнија и најчуванија дар овога свијета. Вјероватно и најраспрострањенија, али и најмање поклањана дар од свих икад дарованих… Дар коју сви ми имамо у себи и која се обнавља. Дар без које нема живота. Дар црвене боје која тече нашим венама. Дар, по мени и не тако лијепог имена какво заслужује – крв.

То је једина дар која се не поклања него позајмљује… Јер, нема тог јутра, ни ушушканог крмеља у оку који некоме може гарантовати да му та дар тог дана неће бити потребна. Нема ни те четкице за зубе која се пред жељу за лаку ноћ може придружити тим гаранцијама. Зато се та дар не дарива него позајмљује, јер никад не знаш кад ће ти затребати и кад ће ти је неко вратити. А кад ти не дај Боже, затреба, да нема оних који је позајмљују, не би више било ни оних којима је потребна. Не би било тебе, не би било мене, не би било многих од нас…

Надам се да је схваћена бит, дивота и значај овог даривања. Као и посљедице његовог недаривања… Не боли кад се дава колико може да боли кад ти недостаје. Не одузима пуно времена у давању наспрам читаве вјечности у добијању. Нема толико страха од оне игле која ти га узима колико има од оне која ти га дарива. Позајмљивање крви заиста није никакав баук. То је осјећање неке чудне топлине и радости коју путем крви преносиш некоме коме је тренутно и хладно и тужно. Некоме коме наше мало значи не пуно, него буквално СВЕ! Некоме, ко то сутра може да буде било ко од нас…

Зато, уколико будете у прилици, не давајте него позајмљујте вашу крв. Ако нисте до сада, осмјелите се и пробајте. Ако јесте, хвала Богу и наставите. Продужите себи и наду и живот, јер да нас данас нема таквих, сутра нас неће бити никаквих. Не бројим, али данас ми један бијели мантил рече да је то био 25-ти пут. И много и мало… И кратко и дуго… Али, одлучно настављам корачати путем чија се дужина не мјери ни метрима, ни километрима него животима. Данас нечијим, а сутра можда баш мојим или твојим…

Божо Бобан Вукоје