Иако свјестан да је овај блог географским и демографским оквирима одавно прешао област Херцеговине и Херцеговаца, морам се с времена на вријеме осврнути на њу. Знам да ће то бити досадно и за прескакања онима који и нису толико везани за њу, али ипак морам. Она ме је родила, она ме је оваквог створила… Не мене, него све оне који су имали ту Божију нафаку да се од свих мјеста на овој кугли земаљској роде и поникну баш у тој Билећи. И није нека нафака, рећи ће сада сви у њој и ван ње. Уосталом, они у њој рекли су ми то и овог као и сваког другог пута док на огњишту празнично срце гријах...

Док ово пишем, још миришем на њу, а писаћу као да није моја. А јесте “најмојија” на овом свијету. Ваљда ћу тако бити објективнији. Покушати оставити емоције негдје под камен и писати чистим разумом и оним што он види и примјећује посљедњих година… У њој. У нама, њеним људима… На њеним улицама…

Грб града Билеће

Билећа. Град мог рођења и васпитања. Град мога духа и тијела… Јер, све ово касније је шминка и дотјеривање било. Знам да сам је (привремено) напустио, али раскинули нисмо. Та љубав траје и не јењава. Напротив, чини ми се да је све некако већа и мени битнија. Зато јој и пишем. Она је мој костур, моја снага, биће које из мене ужареном лавом избија и оваплоћена у камен одлази у вјечни темељ духа и тијела, који сваком рођеном и одгојеном Херцеговцу удари његова Херцеговина. А на добром темељу се касније може шта хоће и како хоће, шта год да урадиш и не урадиш, јака ће то кућа бити. Можда не богата, можда не лијепа и удобна, можда не довољно велика и пространа, али свакако јака, стамена и због чика Херцег мајстора – поносна и угледна!

Е, кад те неко с таквом предиспозицијом да и створи, логично је да то човјек, с неким зрелијим годинама види, цијени и уважава. Чува, његује и пази… Ту почињемо ову причу… Тужну, болну и искрену причу која од свих нас ипак највише боли њу, Билећу. Под условом да је још понеко осим мене доживљава као нешто уздигнуто, изнад једног града и обичног имена. Попут нечега што има душу и што тражи неки свој бољи живот. Тражи своју срећнију будућност да би је исту такву вратила и подарила својим људима и нашим покољењима…

Плашим се да све мање има оних који је тако и на тај начин доживљавају. Она је клекла и поклекла у чељусти те немиле и несрећне политике која је, по схватању, доље, изгледа битнија но у Москви и Вашингтону заједно. Народ је дозволио такву ситуацију да буквално све и свја (осим ваздуха) што се тиче града Билеће и живота у њој зависи од политике и њених појединаца. Тј. од неких људи који је у граду воде и представљају, сада сасвим неважно да ли из позиције или опозиције, индиректно из сјенке или директно са звиздана… Од њих данас зависи и садашњост и будућност оног честитог, поносног, пркосног и храброг билећког народа чије су ријечи и ставови некада имали такву моралну тежину да се мало ко куражио да му “наквом” јефтином политиком противријечи, понижава га и игнорише. Да својим јавним представама на скупштинским даскама тако оригинално и нашироко унижава образ “његова” града и његових грађана, за многе од њих – једног јединог који су у свом животу имали.

Сада, када се у њој људи презивају по странци и зову по функцији (оствареној или обећаној), воле по лојалности и друже по интересу, препознају по боји и разликују по томе да ли имају или немају страначки посао, Билећа јеца, трпи и нестаје… Зна да јој је таква политика везала и руке и ноге, откинула бритки језик, сломила, вијековима, оштро камено копље и завадила њен народ до најстрашнијих граница мржње.

Извор фотографије: бука.com

Каква времена дођоше да је пријатеља лакше и брже наћи у Дубровнику или Мостару него ли у самој Билећи. Црну Гору, нажалост, замало не наведох! Некима је изгледа потребан нови рат да би схватили оно што је, до “њихова” времена, одувијек било и схваћено и прихваћено, а то је да на том простору постоји само једна странка – “Странка српске слоге и народног интереса”. Странка коју све постојеће билећке странке у овом тренутку, нажалост, игноришу и ниподаштавају. Газе саме себе преко себе живих, на општу бруку и срамоту оних мртвих који своје животе и зарад ње поденоше у оно мало плитке земље што је Билећа искука на камену. Јер, још као дијете се сјећам честих одјека “гробних мина” које су умјесто лопата и жуљева у камену раке копале… У њој, два метра у вис` никад није био проблем, док она два под земљу – готово увијек! И то је Херцеговина, у само једној реченици! На камену живиш, од камена живиш и у камену скончаш.

Е сад је и она дошла на ред. Љубав не подразумијева одсуство критике, зато Билећо (а комотно и Херцеговино), спреми се! Ниси ми никако јасна. Сама си крива за много штошта што ти се сада дешава, а још више за оно што ти се не дешава. Сама си без било каквог критеријума бирала оне који ће да те воде, као и оне који вјерују да би то боље од њих радили. Зашто си то себи дозволила? Зашто се врати у вртић и, попут најпопуларније играчке, баци се у коштац међу размахане и несташне дјечје руке, чистачице без четки, куваре без рецепта и по којег васпитача који је прут одавно поломио. А и да није, свеједно би му било, наша дјеца се прута већ одавно не боје. Зашто дозвољаваш да те под твојим кровом крње, прљају и растављају. Монтирају и састављају. Све то без било каквог упутства и знања како се то ради и зашто се то ради. А све то фино у књигама пише, но, ко то данас књиге чита кад све може да се “научи” за један дан, са само једног, мало дебљег, листа папира…

Знаш ли чега се плашим? Плашим се кад ти вријеме и године узму оно духовно највриједније што имаш у себи. Плејаду оних финих, вриједних, образованих, старијих људи који су у служби билећке духовности откако их има. “Локал доајене” из редова културе, образовања, војске, вјере, спорта и умјетности… А многи од њих, нажалост, нису више ни са тобом, ни са нама. Куд ћеш онда, кукала? Ко ће институције твоје душе да води? Ко ће онда и чему дјецу да ти учи и научи? Ко ће онда бити примјер оној дјеци којој буде стало до примјера?

Црква Светог Саве, тренутно у фази велике народне обнове и радова након 120 година саборовања… Акције око даљег прикупљања прилога и донација било у новцу, било у материјалу тек слиједе. Лично ћу бити дио неких…

Има нешто и што ме радује у теби. Црква ти је пуна, Билећо. Вјеру у Бога, изгледа, изгубила ниси, а дај Боже и да бројнија буде. Најрађе, најчешће и најљепше вријеме у теби, поред свог дома, проводим управо на том потезу – у, испред и око цркве. И срце ми буде и бива пуно, јер тамо је све од тебе другачије. Рад се види, напредак примијети док се љубав, слога, вјера и нада непомитно осјећају… Тако то и бива кад се твој народ за нешто пита, а не твоја несрећна политика. Док је тако, не могу рећи да наде, бар за духовни спас у теби нема. А ти види сама па реци има ли је у онима које здушно изабереш да те на овај или онај начин представљају, па онда кукаш што си их изабрала. Не знајући ни ти што си их изабрала, јер не бирају баш сви из неког интереса. А и сама добро знаш колико си студената државних одшколовала и да “права” школа никад кењац била није. Нигдје па ни у теби! Знам да оправдано плачеш, али нису баш сви остали тамо гдје си их школовала, без обзира да ли си кад шта урадила да ти се врате и враћају… Има их у теби твојих колико хоћеш само што их не може ништа запасти од политике и оних какве ти тренутно волиш и преферираш…

Није ово прича једног дана. Годинама уназад се крчка запршка за ту чорбу која и даље на месо чека. Разумијем, нешто си и морала, али у тој мјери сигурно ниси. Ти, моја Билећо. Не знам шта ти би и бива? Хоћеш ли се тргнути и отријезнити у времену пред тобом? Хоћеш ли успјети дозвати свој народ, најприје у памет, па онда у слогу? Сабрати их и тијесно збити у ону једну и једину странку коју поменух малочас? Да дугорочно, здраво, сложно, плански и с оном спаситељском хришћанском љубављу обраћа пажњу на тебе. Да те унапријед брани и одбрани од свих недаћа које те сасвим сигурно чекају и за вратом ти дишу… На теби је све, тј. твом народу… Боже нам Билећи помози! У памет и у слогу нашу, прво!

П.С. Нисам члан ниједне странке, политичар још мање! Немам ништа лично против иједног имена и презимена у њој, тако да само остављам простор за евентуалне замјерке које се односе на стил писања и грешке граматичке, ако ко коју пронађе…

Божо Бобан Вукоје