Није ово утјешна порука онима који нису или се не осјећају богатима. Није ово текст који ће увећати њихов конто и “турнути” им у комшијску маркет кесу оно од чега су у данашњој куповини одустали, јер је било скупо и неприступачно. Па, или њиховом новчанику или схватању да би то у овом тренутку ипак био луксуз за њих или њихову дјецу. Није ово нешто од чега ће неко сутра боље или квалитетније живјети. Али, може бити нешто са чим ће они који мисле да су “сиромашни” или “недовољно богати” (трећих нема), бар на тренутак, имати шансу да се осјете мало богатије и срећније. У души, свакако, испуњеније и задовољније.

Пружам ту шансу и себи самом, јер, као што сам то већ негдје написао, личном незајажљивошћу, не бјежим од ниједног свог написаног текста. Напротив, проналазећи се у њима редовно (у неком мање, у неком више), хрлим боли тих сопствених бичева истине, прије свих вас. А ни овај ме није омашио…

Иако ми заиста ништа материјално не недостаје, не сматрам се богатим, осим можда у души. Не сматрам се ни сиромашним, осим можда, опет некад у души, јер негдје и нешто из дубине њене ме повремено опомене да у неким својим схватањима и тежњама ипак гријешим… Но, никад лакше и није било погријешити као данас, јер много је штошта изгубило смисао. Материјална манија, не да прогања наше друштво, већ, прождире све оне духовне вриједности које је његова људска јединка кроз вијекове стварала. Она ниподоштава оно што сви ми у овом тренутку треба да имамо и осјећамо у себи, да би се у тој, Богом даној, улози човјека, уједно и сматрали људима. Јер, данас није довољно бити само човјек – “Будимо људи”, рече неко узвишен и можда најузвишенији икад међу нама Србима. Самим тим, опомену и упита нас колико данас има људскости у нашем човјеку и људи међу нама?

Извор фотографије: www.derventanovihram.blogspot.rs

Стара је прича да паре кваре људе. Ја бих је преформулисао и рекао: “Паре кваре животе људи који их имају доста више од оне границе до које су способни да здраво владају њима.“ Ту свако има своју границу, а она је много мања него што било ко од нас и може да замисли. Нарочито онима  који до њих долазе “преко ноћи”. Не дај ти, мили Боже, да га сви имају колико би жељели! Преко те границе, новац и материја почињу владати човјеком умјесто да човјек влада њима. И то обично буде као воз који се негдје залетио и нема намјеру кочења, а сви знамо да је Њутн доказао свој други закон и да је у једном тренутку исклизавање из шина неминовно!

Да ли је баш све у тим парама? Вјечита тема и дилема – има ли среће без пара и има ли је баш толико са превише новца. Неки незванични одговор као сви ми знамо, али, мало ко доследно живи по принципу да данас без пара има превелике среће и квалитетног живота. Млађе популације углавном предњаче у непровјереној агонији да је онај који их има, уједно, срећан и пресрећан, а онај који их нема или има мање од неког другог, уједно, несрећан или мање срећнији човјек. Да се разумијемо, иоле квалитетна живота сигурно нема без одређене количине новчаних средстава који приливају, прелијевају и одлијевају из кућног буџета. То је ваљда свима јасно, убијеђен сам. Но, животна срећа није нужно везана за новац. Како она краткорочна тако и она много битнија – дугорочна. То вам не могу потврдити ја, али може онај ко је, поред доста новца и више него квалитетног живота „на високој нози“, у суштини ипак несрећан, незадовољан и неиспуњен човјек. А тврдим да је „таквих међу таквим“ више него што то ико од нас може замислити.

Извор фотографије: mojbalans.com

Не знам да ли сам разумљив, али ријетки су они које превелики новац, “онаквим” возом, није понио, однио и изуо из њихових живота. Којима је много тога дао, а оно најбитније заплијенио или трајно одузео. И на крају, кад се све сабере и одузме, већина њих би се радо мијењала са оном срећом и богатством многих од нас. Оном најбитнијом – срећом мирног и уредног породичног живота и богатог хришћанског духа којих ми углавном нисмо свјесни. Зато се треба чувати. Замке су на сваком кораку и данас је лако упасти у неку од оне двије најопасније: дубоко ископане зависти и површно изгланцаног туђег сјаја. Срећни су они ријетки који су их научили избјегавати, јер нас оне усмјеравају на неке погрешне стазе пуне преоштрог трња за нашу њежну људску кожу. Тј. на озбиљну животну грешку којој наша истинска и обећана срећа плаћа данак читавог живота.

Гдје и у чему највише гријешимо? Много гледамо оно што не би требали да гледамо. Претјерано верујемо ономе што видимо, чујемо или прочитамо. Пратимо оно што је потпуно бескорисно за праћење. Упоређујемо неупоредиво, ни по логици, ни по било каквим потребама. Све мање радимо, а све више очекујемо. И што је најпогубније, поредећи своје животе са туђима, наивно мјеримо личну срећу, животно богатство и задовољство, тотално погрешним мјерним јединицима. То га дође исто као да лењиром мјерите своју тежину, па ето, ако можете измјерите је и дајте доктору да вам на основу ње препише прецизан и адекватан лијек који ће вас излијечити од озбиљне болести. А у држави каквој живимо, региону у каквом живи та иста држава, могућностима које она просјечном, и млађем и старијем, човјеку пружа и може да пружи, та болест “Погрешне мјере” је узела озбиљног маха и пријети да у нама сатре остатке оних људи за које се Свети “неко” малочас интересовао.

Шта радимо да јој се одупремо? Напротив, ништа осим што је епидемијом још и ширимо! Себе не цијенимо по ономе како Богу служимо или колико заиста овом универзуму вриједимо, већ по ономе колико нечега имамо. Не по ономе како живимо већ по ономе како неко други живи. Не по истини, него по гласини. Не по ономе што смо, свако у својим, тешким условима, стекли и створили него по ономе што још нисмо, а очајнички желимо. И у чему обично, по правилу ствари, неко други већ одавно ужива… Не по ономе каква су наша дјеца него по томе каква су нечија друга. Не по томе шта наши родитељи могу и чине за нас, него по томе шта не могу и не чине. Своју срећу од туђе не видимо, свом “богатству”, оним туђим, пут затиремо…

Једноставно, себе смо загубили у нама и све теже смо докучиви и доступни као људи људима. Материја нам је дух обузела. По њој се данас успјех мјери и људска величина цијени. Што је тотални апсурд и голема грешка која нас све чини мање вриједнијима него што то у суштини јесмо. Мање богатим и духом више сиромашним. Мање срећнијим него што то својим, углавном, тихим, финим, скромним и поштеним породичним животима заслужујемо. Могу то тако рећи, јер је овај камени блог својим оштрим и бритким словима исклесао управо такав профил својих бројних читалаца, што ме чини посебно срећним и испуњеним. Свакако и “богатим” – богатијим од многих богатих! Онаквим какви и ви јесте само што тога можда нисте свјесни. Надам се да ћете послије овог текста, којег вриједи можда и опет некад прочитати, бити далеко свјеснији тога…

Божо Бобан Вукоје