Рече она мени и том дуго спреманом срџбом потврди своју љутњу која ју је подријевала тих 2-3 мјесеца. Толико је ваљда протекло од тог њеног упућеног телефонског позива на који јој нисам одговорио. Једног, јединог, обичног позива који је био разлог те и такве јавне представе…

Знала је да ће ме кад-тад срести, није јој била журба да се у међувремену “брже” љути неким од електронских путева. Раније смо се и чешће гледали, сада се то, нажалост, своди на свега пар пута годишње или у родном граду или на, сада већ традиционалном, земљачком окупљању. Рекох нажалост, јер ми је та особа и била и остала драга и својом животном борбом – свакако вриједна пажње. У свему овоме најмање је битно ко је она и на кога се наљутила, много је битније зашто се наљутила и да ли је имала оправданог разлога за то. Поента цијеле приче је у томе колико ми данас, при тој својој љутњи, уопште имамо обзира и колико значаја придајемо могућим околностима, ситуацијама и времену у којима се налази или се у том тренутку може наћи она друга, “љућена” страна.

У овом случају ја, неком другом, сутра, иста она, прекосутра ти или неко твој… Јер, лако се и брзо данас наљутити, то није никаква мудрост. Мудрост је задржати се на поводу, намјери, смјелости, храбрости, оправданости и сврсисхидности те љутње… Да ли је прави разлог тај један, једини неодговорен позив, осиромашен за “не дај Боже” неки поновни или једну најпростију смс поруку? Да ли је он вриједан таквог “јавног” наступа, захлађивања односа и евентуалне промјене стекнутог мишљења о некој особи. Ја мислим да није па нека мисли ко год шта хоће друго. Алал и претходно стекнутом мишљењу да се од злата у најквалитетније паперје претворило!

Извор фотографије: gimnazijank.com

Не могу и не желим да лажем, у тим безразложно непријатним тренуцима њеног “љутила”, ја сам се кроз маглу присјетио да се тај позив заиста “негдје” десио. Када тачно и шта ме је у том тренутку спријечило да се јавим, то и не желим да се присјећам јер би се свело на немогућу мисију која иначе све више пријети већини мојих долазних позива. Нарочито оних “приватних” у току радног дана који активно зна да траје и по 15 часова… Поред чињенице да у периоду моје тренутне недоступности на телефон то никад не буде само један пропуштен позив, него увијек – више њих. Па треба наћи живота и времена одмах одговорити на све њих.

Немало изненађен, пар тренутака касније, “млатарајући мозгом” у сврху сазнања када се тај позив заиста десио и шта ме је спријечило да се јавим, прелетио сам мислима преко та 3 мјесеца… И схвативши шта ми се све издешавало у том “позивном периоду”, језа ме је ухватила. Толико тога ми се озбиљног, вољног и невољног издешавало у том периоду да би 5 блогова било мало да то опишем. А све и да није, можда сам у вријеме тог позива био на једном од бројних свакодневних састанака (од којих ‘љеба једем) након којих некад не знаш ни како се зовеш и презиваш, можда на службеном путу, можда у далекој Америци са временском разликом од -9h, а можда сам само био преморен, нервозан и нерасположен. Након свих тих “можда”, то што сам касније заборавио одговорити на позив, то се ваљда живу човјеку данас дешава. Што никако не мора да значи да ту особу нешто мање вриједнујем или цијеним. А сигурно знате и за ону ситуацију кад човјек сам себи каже: “Ево сад ћу, само да ово завршим .” Па никад. Много тога данас утиче на свеопште стање моменталне доступности некоме или нечему. А накнадне заборавности на много тога.

Извор фотографије: vrsnjackitim.wordpress.com

У свему томе, само се питам како се та моја пријатељица није заиграла мало са госпођицом толеранцијом у себи па се забринула да ли сам добро, ако се већ нисам јавио на тај један позив? Како није поновила позив мало касније или бар поруку послала ако је нешто било толико хитно и битно, а вриједно толике халабуке. Није слободно, али је зато на први поглед закокетирала са госпођом љутњом и ударила по мени. Тј. највише по себи, што се мене тиче.

Но, у цијелој овој причи заиста није поента ко, шта и на кога, него због чега? Не треба ме то нико ни питати, нити ћу то рећи. Битније од свега је тај мој генерални страх и стријепња за данашње схватање и количинску примјену појма толеранције на наше међуљудске односе. Данас, када ми се чини да нам свима никад потребнија била није, ње све мање има. Све се више љутимо и замјерамо једни другима. И то никад лакше и брже као да је неко такмичење у нетолеранцији у питању.

Убијеђен сам да је то ствар која се лако учи. Да је навика која се брзо стиче. Да се преноси са једних на друге… Ако сам ја данас испао толерантан према теби, па ваљда ћеш се ти сјетити тога и сутра ћеш бити толерантан или бар толерантнији према мени, без обзира која то ситуација била. Сви ми по том питању можемо и више и боље, само ако хоћемо и желимо. Потрудимо се мало, сви понаособ, нама ће првима бити лакши живот због тога. Нека нешто крене и од нас самих, не морамо за све да чекамо друге да од њих нешто лијепо крене. Лијепо се лијепим враћа!

Божо Бобан Вукоје