Нисам је служио. Не што нисам желио и могао него што је тада, послије мог дипломирања, она већ била укинута. Иако је то практично и нумерички једна година више у животу, за све остало, у животима армије наших момака, младића, мушкараца, плашим се да тај вишак касније одражава невиђен губитак. Невиђен губитак у мени и свима онима који нису имали прилику да осјете чврстину њене дисциплине, “удобност” њене униформе, пасуљ из њене кантине, жуљ из њене чизме, мирис њене спаваоне… Уосталом, и тај јединствени мирис барута који, ево већ вијековима, не ишчезава подно овог неба…

Војска. Институција која је окарактерисала српски род и пород за сва времена. Институција без које ниједан народ није имао, нити ће имати иоле здраву и сигурну будућност. Та одлука да се укине обавезни војни рок, убијеђен сам, у многоме је промијенила слику и структуру цјелокупног нашег друштва. А није још, како ће. Све ће мање на улицама бити правих мушкараца, а све више маминих и татиних синова који не знају ни петарду запалити, а камоли сутра у неким јадима пушку у руке узети. Не слутим ја никакве јаде, они су већ ту само што та пушка још није пукла, а ми то или не примјећујемо или не желимо да примијетимо.

Све ће мање бити оних правих мушкарчина, а све више оних маминих “пелерина” са веома дискутабилним навикама, особинама и животним приступом. Све ће мање бити оних мушких глава које ће моћи да се носе са оним, нарастајуће доминантнијим, женским које тихо и непримјетно користе своју миленијумску прилику да овладају и надвладају. И собом, и нама мушкарцима и читавим друштвом. Што свакако опет неће ваљати. Ништа то неће ваљати!

Колико је само опасна та државна одлука била. Са безбједоносног, али и са социјалног аспекта. Одлука тешка вијековима одговорности и хектолитрима проливене крви наших храбрих предака. Стотину пута сам се до сада замислио да жив не бих могао у том временском тренутку једне нације, у тој улози јефтино плаћеног политичара, те и тада владајуће коалиције, дићи руку за ту и такву одлуку. Па да не знам какве бенефиције државне и политичке имам. Одрекао бих се живота, а не свега тога само да ми се у ту сврху име трајно не спомиње. А мисле они да “негдје неки” компјутер није записао сва њихова имена и презимена… Видјећемо како није, па таман то био и овај мој, за трајну и срамну историју какву и заслужују.

Није то питање само пушке, рата и ратовања. Не мислим ја само на то. Није војска само за то служила и значила. По питању дисциплине и чврстине, била је и од оца успјешнији васпитач. По питању хигијене, уредности, хране и јела, ефикаснији учитељ од мајке. Смртни непријатељ свакој врсти размажености. Учила је како поштивати, разумијевати и главу сагињати. Слиједити и ћутати… Трпјети и казну служити. Генерално, она јесте од голобрадих младића правила војнике, али је у том процесу мудро и организовано стварала праве мушкарце од њих. Мушкарце и мушкарчине какви су потребни сваком друштвеном тренутку било које државе. Шта је ова наша Богу толико згријешила, не знам.

Војска је доживотни темељ здраве мушкости сваком сину који је у њу крочио. Истом оном који сутра треба да понесе живот у зубима и да се избори са свим његовим теретом. Истом оном који је јак, храбар, способан и организован потребан свакој жени, у улози мужа, сина, брата или оца, свеједно је. Може причати ко шта хоће, али јеб’о ти то друштво које се не заснива на јаким мушкарцима. Капа доље све јачим женама, али жена никада мушкарац била није, бити неће и не треба да буде! Да, добро неко примијети, опет опсовах. Опет ћу и рећи – а кад то Србин није псовао?!

Неко ће се утјешити том професионалном војском. Мене та ријеч асоцира одмах на новац. Чим је нешто професионално има везе са парама. А, чим има везе са парама, има везе и са мутљавином неком и разноразним, ко зна чијим, интересима који ће бити подређени свему ономе за шта војска не треба да постоји. Да ме неко погрешно не разумије, цијеним ја и вјерујем у ову нашу професионалну војску и институцију војну, али бих ипак више волио да она буде “непрофесионална” каква је вијековима била. Колико због тог ђавољег рата без којег ниједна генерација на овим просторима вијековима уназад “издуљала” није, толико и због “степена мушкости” нашег друштва од којег много тога данас и сутра зависи. Јер, управо, тај нижи степен мушкости је довео до слабљења двије најважније институције сваког друштва – брака и породице. Оне су данас на све тањем леду, зарад све слабијих “мушкараца” као носиоца у њима. Не слабијих у односу на све јаче жене, него слабијих у односу на живот и све оно што су мушкарци вијековима били. И што сада све мање јесу. И ко зна када ће бити опет.

Ако која ликује, жене слободно могу ликовати, али ће бити и прве које ће и кукати. Њима ће “они” мушкарци највише недостајати. Можда не у овој њиховој, али у генерацијама њихових ћер’и и унука сигурно. И сада се већ жале и жалуцкају како им не ваљају зетови, а ћерке своје и даље соколе да буду какве оне никад биле нису. И сада се већ “дебело” жале на своје мужеве да нису као њихови очеви иако знају да ни оне нису као њихове мајке што су биле. Сигурно се жале да мушкарци и у кревету нису оно што би по њима требали бити. Па како да буду кад се све нешто уротило против мушкости у њима. Мушкости која је овој и оваквој цивилизацији и даље пријеко неопходна. Одлука о укидању обавезног служења војног рока није ништа друго но пресуда којом се мушкарац гађа и погађа директно у мушкост. Исту ону без које опет ништа не може и не штима… Знамо то сви! И ви жене, и ми мушкарци и ти, државо моја професионална!

Божо Бобан Вукоје