Црногорско село смјештено уз саму границу Херцеговине, које баштини и памти и Турке, и Угаре, и Четнике и Партизане и Краља и Тита и Голе отоке, и Билећке казамате, затворе и земљорадничке задруге, национализацију и приватизацију, шпијуне и јунаке, опанке и смокинге, американце повратнике и колонисте паћенике, беспућа и путеве асфалтне, пруге и безпруге... траје своје вјекове под задатим планинама и брдима са водама и без њих, китама ђевојака и момака, па године без дјеце  у кући, расутих по свијету и градовима Црне Горе, Херцеговине, бивше Југославије и свијета окрсног, недавни избори наново узнемирише, подијелише и ставише ко по ко зна који пут на искушење „Чији си Ти мали,  велики и стари човјече“.

Од ћоравих кутија до избора са девевдесет девет одсто за Тита и партију, овдје се као у некоj добро припремљеној представи, ево већ више до двије деценије избори понављају као  да их режира Живко Николић, који наше нарави и обичаје понајбоље приказа у серијама и филмовима. Душама ових, а за вјероват је и великог броја грађана са ових простора, одувијек се трговало. Некада су турци тражили товаре злата за виђену мушку јуначку главу и она је спашавана, а послије разни чионовници од граничара, цариника, жандара и подрепаша узимали свој ујам за глас или затворено око за шверц дувана или какве тражене робе. Некада је бројним народом било тешко управљати и сложити их за једну идеју и какав заједнички подухват, за који је на чело морао стати цијењен и мудар паметар. Данас је паметара све мање, као и новца за голи живот, па су пљачаши народне имовине у вријеме транзиције и у овај крај донијели новотарије бјелосвјетске, куповину гласова или душа за једнократну употребу. Грам власти који властодршци себи мјере килом злата, сиротињи је за глас, како је које вријеме наилазило, мјерен, цокулом прије и након гласања другом, брашном, сољу, кафом, кокошкама, или валутама марком и од Европске уније еврима. Поклисари, или активисти како их сада зову, од куће до куће у очи избора шпартају и тргују душама ових за „Оног“ кога воле и представљају. Буде ту и уцјена за посао дјеце и остале чељади, а свему припомажу често и униформисана лица, која су имала среће да раније продатим гласовима добију тај посао. У овом малом селу са осам ђутурума, трговина је као и на осталим мјестима велика берза. То што их је осам и што су сви једени другима кумови, стричеви, рођаци, комшије и добро знани пријатељи у овој трговини не значи ништа.

По ранијем гласању и распореду Господар је овдје требао да побиједи за један или два гласа, а предност су обезбјеђивале новчанице од педесет евра које су даване унапријед, уз добро инструирано прецизно одређено заокруживање његове партије. Но као и у свакој таквој работи случај или Бог умијеша прсте, и направе прави Галиматијас и на биралишту и у селу, а и шире. Прво је баба Ђука обневидјела и неписмена побркала и партије и бројеве па је њен глас отишао муслиманима, за које овдје ни најлуђи не би гласао. То је и спасило даље муке, јер да је дала каквој другој опцији не би је опрала ни гора ни вода. Од зоре орна изборна комисија која је са десет чланова била бројнија од гласача, помно је чекала и мотрила да би тек у 11 сати дочекала првог гласача, који је отписан са сломљеном ногом и штапом, дошао и ненадано унио прву пометњу. Његови телали су га дочекали са осмјехом и у свој тефтер записали први глас. Други су пристизали у једнаким размацима идући сами само за својом идејом и партијом, а на избору их је било тушта и тма. Тајно, а како би и другачије, гласали су „својевољно“ скривени и при убацивању листића у ћораву кутију, само се крајичком ока одавали се, онима са којима су неколика дана раније уговарали посао. Читав изборни штаб је у главу знао ко је чији, и кад је подне добро прескочило, и сви изузев стрикана обавили своју грађанску дужност, настала је криза и помама у Господаревој изборној групи. Морало се приступити другим мјерама, па под изговором бриге да му се није шта десило, представници кренуше ка његовој кући и то уз пратњу представника укупног изборног штаба, уз обавезно остављене провјерених чувара гласачке чаробне кутије.

Ту их је, из другог табора дочекао забринути комшија Мрда, који је на покушај комисије да провали врата, стао пред њих раширених руку и  саопштио да је стрикан жив, да јечи, али и не устаје са кревета. Без могућности провале, није било друге но да се позове рођак из најближег града, који је сагледавајући постојећу ситуацију позвао стрикановог брата из града у Црној Гори  да одмах дође. Овај је одмах кренуо, али по несрећи стан му је у улици гдје је и господарева централа за овај град, а она у овом дану „Д“, окупирана и блокирана колима активиста, па је тај мучни излазак на пут потрајао који сат. Осматрање на прозору било је стално уз дозивања, стриканово јечање, а  телефоном је помно праћен сваки братов километар пута. Кад судбина умијеша прстом, онда не чуди да је и прелазак границе којим се у ову енклаву она, два пута укршта,био успорен бројним колима и полицајцима, који су је чували од упада терориста, за које су, касније се и потврдило, само они  и знали гдје и како су смјештени, и када и гдје ће их они пуштити, да их ухапсе у сред Црне Горе. Излишно је причати да је активиста стрикана дрмао, дозивао, тресао, савјетовао да му је грађанска дужност да гласа, да је глас скупљи од главе, да он може, упркос лакшем потресу мозга, који су одмах констатовали, да гласа. Ова неравноправна борба прса у прса, завршила се хитном помоћи и стрикановим одласком у болницу. Била  је ту и понека клетва изречена полугласно и у себи, али избори се завршише како нису планирани. Побиједи опозиција са гласом више, или 4:3, а комисија се разиђе, неки славећи, а неки објешена носа. Не осташе дужни побједници шефу губитника, којег подсјетише да му на прошлим изборима отац дође пјешке, јер није хтио са сином издајником у његово ауто. Би ту разних прича и сјећања уз кафу и ракију, и као вазда смијех одагна надгорњавања чији је ко. И границе се ослободише вишка полиције и џипова. Магла затитра над селом у којем и по која овца заблеји. Врати се пријашњи мир, а новац за грам гласа нестаде већ сутри дан као и нада да ће ико икада ишта у народу ућарити добра од политичара. Каза неко паметан: Ако је политика курва“?, Чији су онда синови политичари...?

Зоран Гргуревић