.jpg)
Емир Кустурица: Фатализам капитализма
Како се постаје политички коректан? Тако што, ако не можеш сам, неко други мора да ти избије из главе сваку мисао која се супротставља глобализацији. Ако не може тољага, може „мејнстрим“ телевизија, могу сајтови на интернету.Мозак би можда савладао механизам машине за прање веша, али центрифугу не може никако! Када се кортекс добро исцентрифугира Холивудом, „Ролингстоунсом”, хуманитарцима НАТО генерације, добијемо политички коректну особу која вјерује да су фашисти антифашисти и
БЛОГ ЈЕДНОГ ХЕРЦЕГОВЦА У БЕОГРАДУ: Читајмо и оно што нигде није записано
„Случајност“. Како година за годином својим бременом „тове и товаре“ овај живот, све сам више мишљења да та реч нема потпору свог реалног постојања. Има је, може и треба да постоји у неке небитне, краткорочне, крајње небитне сврхе и намере, али у контексту иоле озбиљнијег проматрања живота и свега онога што он може да носи и донесе – НЕ. Јер, не верујем да је данас ишта случајно… Не верујем да се неке ствари, догађаји и дешавања одигравају ето, баш онако случајно, чисто да би се та реч негде
БЛОГ ЈЕДНОГ ХЕРЦЕГОВЦА У БЕОГРАДУ: Плес са ђаволом
Ау! У својој тихој и обавезно послепоноћној „блог атмосфери“ листам ја тај мој wорд документ у нади да међу започетим темама има нека која се иоле брзо може докрајчити и бацити вама пред суд разума, но нема. Шипак ћелави! Или да се вратим „часом“ у моју Билећу и оне детиње дане па кажем – „Трц Милојка!“ Никада ми није било јасно зашто „трц“ и која је Милојка у питању, али нема тога који на тим, каменом окићеним, просторима није користио ту узречицу у сврху неког иронично-шаљвог исказивања
БЛОГ ЈЕДНОГ ХЕРЦЕГОВЦА У БЕОГРАДУ: Угледајмо се мало на њих!
Не знају више, али знају боље од нас. И шта хоће и шта им треба. И како да се изборе за то. Увек те гледају у очи и не крију никад своја осећања. Не скривају свој плач, говоре више истине од нас, лепше се друже и то раде искључиво из потребе и љубави, због игре и дружења а не због користи или онога с ким се играју. Воле се и заљубљују само из срца. Верују лакше. И то због оних који им нешто кажу а не због тога шта им кажу.Дошло време да се угледамо на та мала слатка и све паметнија створења. Нашу
БЛОГ ЈЕДНОГ ХЕРЦЕГОВЦА У БЕОГРАДУ: Живот између четвртка и петка
Дан који се чека преосталих 6 дана седмице и душевно слави тог истог дана. Дан када се не мисли ни о једном другом дану. Мисли се само о њему. Када дође или наступи, тамо у предвечерје, мисли се евентуално још само о његовој пролазности. Јер, ниједан дан није попут њега. Бар, за оне запослене који стварно превише раде или све оне којима се с петком завршавају било какве обавезе током радне недеље.За разлику од других дана, петком је некако најжалије и дремати и сну се радовати. То значи
Борци се не дају уплашити
Љекари, болнице и домови здравља којима се, по правилу на гробљима захваљујемо за здушну бригу о нашим покојницима, купујући на тај начин њихову љубав и пажњу за нас живе, честа су тема оговарања, осуда и трачева, који знају попримити и размјере епидемије. Шире се брзо а понекад их подупиру и сујетне и љубоморне колеге, па осуда појединих специјалиста, чији посао је највидљивији, буде печат који недужни дуго носе.Такав један случај сам лично ових дана забиљежио у Требињу и био свједок, до
БЛОГ ЈЕДНОГ ХЕРЦЕГОВЦА У БЕОГРАДУ: Вратимо роде у Билећу!
Драги моји Билећани, гдје год да сте и шта сте,Обраћам вам се свима до једнога, с дубоким поштовањем, наклоном и молбом да, за почетак, бар прочитате ове ријечи. Пишем вам о нечему што сви ми знамо, а као да нико ништа о томе не зна. О нечему што сви ми јарко желимо, а нико ништа не предузима да се та наша жеља и оствари. Пишем вам о нашој заједничкој рани која одавно крвари и све нас јако боли, а нико јој лијека не тражи… Пишем вам тинтом од билећких суза, обојених оним тамним облаком који се већ
НОВИ БЛОГ ЈЕДНОГ ХЕРЦЕГОВЦА У БЕОГРАДУ: Да ли је можда неко за ту кафицу?
Здраво животе мој, како си? Какав си? Најзад одвојих мало времена за тебе и нашу кафицу. Нисмо се одавно чули, видели, ни сели да људски поразговарамо. Да видимо где смо, како смо, куда ћемо… Знам да си ме тражио више пута… Знам и да си ме молио да најзад обратим пажњу на тебе, али ја никако да стигнем. Знам и да си ми путем разних порука и опомена поручивао да ипак треба да те се сетим понекад. Да те имам у виду и да си ми битнији од свега. Да морам да те чувам. Али, проклет ја, од ове журбе зване
НОВИ БЛОГ ЈЕДНОГ ХЕРЦЕГОВЦА У БЕОГРАДУ: Љубав која ме, уз сузе златног бора полако напушта...
Отприлике је на пола пута између камена и калдрме. Оног херцеговачког и оне београдске. Заволео сам је одавно и фине ме успомене вежу за њу. Била је рај на раскршћу и место где су очи у свом одсјају налазиле толико лепоте да су оне и не тако лепе очи, посматрајући њу, постајале прелепе. Уз њу је преморна душа опијена њеним свежим дахом обавезно мирно спавала. На њу није било потребе трошити толико речи колико на некога другог. Поглед на њу и по њој је говорио све…Наша планинска лепотица –
Нови блог једног Херцеговца у Београду: НОВА ГОДИНА – СТАРИ ЖИВОТ
Нема веће и усиљеније пародије од толико усхићења, журбе, нервозе и гужве пред Нову годину. Њеног чекања и ишчекивања. Осим неке формалности, навике, обичаја и колико толико повода да се нешто деси у том, годину дана чеканом, дану или ноћи, заиста ништа друго нема. Или га бар ја не видим. Ако некада, тих ”голобрадих година” јесам – што и признајем, с овим средњим четрдесетим заиста сам “обневидео”! Тог Деда Мраза ја више не гледам истим очима…Тај бројчани „ресет“ и враћање те три цифре:
Владика Григорије: Завала
Манастир Завала налази се наједном крају Поповог поља,тамо гдје Требишњица скоро под правим углом скреће пут Хутовог блата. Уграђен у стијену која се зове Острог, овај древни манастир личи на неког лијепог сиједог старца, који наслоњен у камену столицу гледа плодно поље кроз које тече модрозелена Требишњица.
БЛОГ ХЕРЦЕГОВЦА У БЕОГРАДУ: Праштај Свети Никола и врати нам се...
Оде он. И одлазећи, маше нама Свети Никола. Одмахује и поручује: „Чекајте ме, доћи ћу ја вама опет за годину дана, а до тада вас, по договору, чувам и пазим. Доћи ћу и вама што славите, а доћи ћу и вама што долазите на то славље. Доћи ћу, иако ме доста вас од гозбе, ића и пића, дима, буке, музике и халабуке уопште и не видите и не чујете. И овај пут нисте ни видели, ни чули а поред толико ушију и, кандилима, осветљених икона пред вашим очима. Доћи ћу и даље долазићу, а право да вам „речем“, све ми се мање
НОВИ БЛОГ ХЕРЦЕГОВЦА У БЕОГРАДУ: Маме наших мајки и очева
Има нешто што постоји још само у нашим, оним старим, помало избледелим и ивицама окрзалим албумима са фотографијама. Има то нешто у њима што траје, казује, подсећа и опомиње… Нешто што свим тим својим „црно-белилом“ даје и „шаренији и веселији“ одсјај од највећег колорита данашњице…Има нешто и у том одсјају. Нешто чега данас сигурно нема и нешто што данас сигурно не постоји. То су нечије очи, које, иако многе више не трепћу, и данас много говоре. И, тако говорећи, причају неку сасвим
БЛОГ ХЕРЦЕГОВЦА У БЕОГРАДУ: Даме тврде – мушкарци су криви?!
Добро је. Чим пишем овај наредни, значи да сам преживео онај претходни. Онај, којим „и крив и дужан“ изазвах интересантну полемику и сијасет заслужених коментара и овде на блогу, али углавном на његовој ФБ страници (прочитај)…Као мушко, морам признати да ми је жао што морам рећи да су мушкарци ипак у доста повољнијем положају по питању целе ове приче. Ко ли ће им га знати, можда зато и слабије „виде“, можда их и зато више „нема“, можда више извољевају, бирају, неозбиљно скачу с једног на
БЛОГ ХЕРЦЕГОВЦА У БЕОГРАДУ: Водич за удају неудатих, а одавно зрелих за удају
Да л’ је то судбина ил’ ко зна шта ли је, како опева једна наша вечита песма? То најбоље оне знају – цуре, девојке или жене у својим средњим и позним тридесетим или чак и раним четрдесетим које из овог или оног разлога нису још увек нашле своју сродну мушку душу. Које су и даље без свог партнера, био или не био он у улози њиховог мужа, момка, дечка. То је толико све присутнија појава у нашем друштву да је скоро за заплакати! Галопирајућа епидемија необјашњиве самоће. Има ли јој лека, бар да се
Камен међ’ калдрмом ил’ Херцеговац у Београду
Весели моји Херцеговци, нарочито они источни. И ја њихов, међу њима и са њима. Сој људи генетски рађан на локалитету једне неравне „камене плоче“ ограђене шумом, кршом и „сумало“ сланом водом с југа. Да, баш плоче и то оне Херцегове која је била већа док је била старија или велика док је била она стара. Херцеговци дан проводе са Београдом али, ипак навече лежу у кревет са својом Херцеговином. Патриотска и генетски усађена прељуба коју великодушни Београд деценијама прашта. Не кажњава и не
ДНЕВНИК ЕМИРА КУСТУРИЦЕ (25): Неће ту бити Андрића да посматра пролазнике, стајаће Сидран и елита скројена по мјери Бошњака
У тренуцима слабости, Сидран је негдје рекао да ћу ја бити највећи губитник у овом рату. Како су у међувремену створене лингвистичке разлике, не знам тачно шта то на његовом језику значи. Надам се да не мисли на богатство у кућама и становима које смо моја породица и ја оставили као бабине Муслиманско-хрватској федерацији. Пошто види да је мени доста да будем литерарни јунак, мислим да он говори о властитим добицима. Његова, сада већ стварно бивша жена, Шахбаза, у Загребу се повјерила својој
БЛОГ ЈЕДНОГ ХЕРЦЕГОВЦА У БЕОГРАДУ: Нешто о љубави, с љубављу
Љубав. Пишем о љубави, јер увек навијам за љубав. Која год да је лига у питању и ко год између кога да „игра“, ја желим да љубав победи! Пишем о оној правој истинској љубави, а не о тамо некој нужној „именици“ од 5 слова којом се свакодневно испирају наша уста и теше наше уши… Да је среће, људи би се само волели и “живели” од љубави, јер од ње може да се живи. Наравно, не буквално, али кад имаш и знаш да сачуваш праву љубав, онда ти доста мање свега другог треба и недостаје. Схватиће то већ
ДНЕВНИК ЕМИРА КУСТУРИЦЕ (24): Знао сам да заставе под којима ћемо остатак живота провести Сидран и ја не могу бити исте
Мај 1995. годинеНегдје када се рат завршио, једна Сарајка која живи у Паризу чудила се над мојим случајем. Вратила се из Сарајева и упитала ме:– Богати, шта си то ти њима урадио, па те толико мрзе? Сви нешто причају, а ја никако да схватим у чему је ствар?Онда ја у шали кажем:– Рекô сам да више волим руско говно него америчку торту.Прича о Влади Петровићу, лику из литературе, ствар је за антикварнице. Мало ко данас воли руска говна. Посебно када се она ставе насупрот америчкој торти. Нови језик
ДНЕВНИК ЕМИРА КУСТУРИЦЕ (23): Што је рат више одмицао, моја слика као човјека кога треба убити све се више увећавала
Мај 1995. годинеУбрзо након набијања на перо у листу „Вокс“, Андрић је страдао и у Вишеграду. Тамо је срушен споменик нашем нобеловцу. Када сам питао једног друга шта им смета Андрић, он ми је одговорио:– Ма пусти, бан, Мурата Шабановића, напио се, нема то везе!Пред рат је у Сарајеву мало шта са чим имало везе. Тек касније, у рату, све је дошло у везу са свачим. Муслимани су страдали више него икада до тада, а у Сарајеву су спаљивали Андрићеве књиге и они којима ватра у хладним зимским данима није
Тамо где, драги моји, није наша срећа…
Свестан чињенице да јој ни бројне написане књиге проналазача и ловаца на срећу нису довољно пришле, и да јој ни један, простором и временом ограничен, блог неће “пера одбити”, ипак, усудих се. Она изискује читав том књига крупне сачме, а не овај “танки” малокалибарски метак у виду једног блога. Али, бар да покушамо, никад се не зна ко је где „рањив“ и где ће чије „слово“ завршити? Мета је бар позната, циљамо директно у оно за чим тежимо и конфузно трагамо читав наш живот – СРЕЋУ у нама!Да би
Сине, јесте ли прешли границу? Немој да вам отворе оно!
Ако је икада постојала сумња да ме неко прислушкује сада је и дефинитивно отклоњена. Да ми је неко од народне милиције којим случајем читао поруке у мобилном телефону док се враћам из Херцеговине за Србију имао би потпуно право ма ме приведе и саслуша.Јасно ми је да се родитељи брину кад им дјеца негдје путују (мада, ја сам стара дртина, па…), али не знам зашто је та граница (а никада гранични прелаз) толико битна. Мјесто радње – гранични прелази Вардиште-Котроман.Кад год да кренем и како код
ДНЕВНИК ЕМИРА КУСТУРИЦЕ (22): На насловној страни листа „Вокс“ освануо је Иво Андрић набијен на перо
Мај, 1995. годинеПочетком деведесетих у Сарајеву је било грађана мало и сви су могли да се стрпају у кафић „Пиколо“ на Башчаршији. Отворен је Дом писаца, а по кафанским клозетима се нису ваљали само пијанци који повраћају. Све више је било хероинских шприцева по поду. Спремали су се први слободни избори и сви су говорили: „Не дај боже да побједе националне странке“, а мислили су и осјећали супротно. Зато су националне странке и побједиле. Чак и дуго послије избора, када би упитали неког
ДНЕВНИК ЕМИРА КУСТУРИЦЕ (21): Умјесто сценарија за Андрићеву На Дрини ћуприју, Сидран је саставио стих „Цијела је Дрина наша Мека и Медина“!
Мај 1995. годинеЛичио је на човјека који је био спреман да уради све само да не мора да врати паре које му је овај Драшковић већ уплатио. Учинило ми се како је изненадна блискост коју је остварио са мном заснована на потреби да му онако преплашеном понављам:– Ма дај, Авдо, какво враћање пара.Ја сам прихватао ту улогу па му је то тренутно олакшавало ситуацију.– Заборавио си ти како је живјети међу примитивцима, мој Емире!Једина особа која му је дозлогрдила више од источнобосанских Муслимана
ДНЕВНИК ЕМИРА КУСТУРИЦЕ (20): Није ми одговарао град у коме сам за увођење телефона морао да зарадим Златну палму
Мај 1995. годинеСве што Сидрану није донијела књижевност, остварио је преко кинематографије. Као сарадник на филму Отац на службеном путу, добио је стан од општине Центар. Финансијска ситуација му се стабилизовала, па је и живот са Шахбазом постао подношљив. Постали смо комшије, становао је тик крај мојих родитеља у улици Кате Говорушић.Наши путеви се више нису укрштали. Ни умјетнички нити људски. Направио сам Дом за вешање и отиснуо се у свијет. Иако сам раније био увјерен да Сарајево
Владика Григорије: Лопта
Цијели мој живот везан је за лопту. Од када знам за себе – она за мене има исту магичну привлачност. Знам да звучи чудно, али оставите суд за крај приче. Питам се откуд и зашто је то тако?У наше мало мјесто, које је одвајкада његовало игру с лоптом, оном примитивном вуненом или длакавом, свеједно је, стигао је прави правцати фудбал 1960. године. Донио га је из Њемачке неки човјек, гастарбајтер Момир Пантић, тих и миран, ни по чему необичан. Покој му доброј и безазленој души, ушао је у историју нашег