Уставни суд БиХ је на пленарној сједници одржаној 23. септембра 2021. године донио одлуку према којој наводно није уставан Закон о шумама Републике Српске.
 

У саопштењу са те сједнице наведено је: “Према мишљењу Уставног суда, питања која се односе на утврђивање власничког статуса државне имовине, као и надлежност у вези с тим између државних и ентитетских органа требају се регулисати законом који ће бити донесен на државном нивоу”. Иако је ово само саопштење суда, у њему је садржана сва суштина по ко зна који пут неуставног понашања једног уставног суда. Јер, претходни цитат није само то него је и норма какве нема у Уставу БиХ. Пошто, дакле, у том уставу нема такве норме, Уставни суд БиХ ју је самовољно створио, па онда суди по тој својој норми, а не према ономе како је прописано у Уставу БиХ. Стога је бадава том суду што у свом саопштењу са сједнице од 23. септембра ове године ту самовољу у стварању норме, које право нема ниједан уставни суд на свијету, жели маскирати ријечима да је то тако зато што су та питања, према релевантним одредбама Устава БиХ, наводно у искључивој надлежности БиХ. Међутим, то је обмањивање домаће јавности, јер таквих одредаба напросто нема у Уставу БиХ.

Нема бољег доказа за управо речено од онога што је Златко Кнежевић, судија Уставног суда БиХ, написао прије безмало 10 година у свом издвојеном неслажућем мишљењу на већинску одлуку, број У 1/11 од  13. јула 2012. године. У том предмету суштински се постављало исто питање, као и сада поводом Закона о шумама Републике Српске, а то је питање тзв. државне имовине. И тада је већина судија “резоновала” на начин који, у битном, одговара ономе што је Уставни суд БиХ написао у свом саопштењу од 23. септембра 2021. године, то јест да је наводно “у искључивој надлежности БиХ да својим законом уређује ово питање”.

Злоупотреба

Али, судија Кнежевић је тада у свом неслажућем мишљењу изрекао нешто што напросто разобличује не само неуставност те већинске одлуке у предмету број У 1/11 већ и злоупотребу судијске функције од стране оних судија који су гласали за такву одлуку. Наиме, судија Кнежевић је у неслажућем мишљењу истакао, на правно утемељен начин, да Уставни суд БиХ није имао уставно право да врши расподјелу уставних надлежности између БиХ и Републике Српске. Судија Кнежевић је с тим у вези дословно написао да то Уставни суд БиХ “није могао јер нигдје такво овлашћење не постоји у Уставу, односно да он (Уставни суд) врши распоред уставне надлежности, нити да донесе утврђујућу одлуку којом Уставни суд распоређује надлежност различитих уставних категорија”. Стога судији Кнежевићу, како је такође исправно указао, није прихватљиво “да се Уставни суд ставља у улогу уставотворца и мијења изричиту одредбу Устава о томе шта припада држави као надлежност, а шта ентитетима. Ова врло опасна тенденција према којој Уставни суд, кроз одлуке девет судија, даје себи за право да у исто вријеме и тумачи текст Устава, и не само моделира већ, у суштини, доноси нове одредбе Устава, ставља у озбиљну сумњу легитимитет представника који је стечен на општим изборима и који једини има право на промјене Устава. Нигдје у Уставу БиХ не постоји одредба којом се даје надлежност било којем органу државе БиХ да кроз законодавну или другу нормативну активност регулише имовину, имовинска права и заштиту имовине или имовинских права”.

Не знам како је судија Кнежевић гласао на сједници одржаној 23. септембра ове године, јер јавност није обавијештена да ли је одлука о Закону о шумама Републике Српске донијета једногласно или прегласавањем. Али, све и ако је овај пут судија Кнежевић гласао да је наводно неуставан Закон о шумама Републике Српске, остају његове ријечи из 2012. године, од којих нема важнијег доказа о самовољи и злоупотребама којима се служи Уставни суд БиХ у овим важним уставноправним питањима.

Наравно, све то тај суд чини у координацији са самовољом високог представника у БиХ. Подсјећања ради, треба рећи да је 2005. године тадашњи високи представник Педи Ешдаун противправно наметнуо свој приватни тзв. закон о привременој забрани располагања државном имовином БиХ иако га ниједан извор унутрашњег и међународног права не овлашћује да то учини. Потом је Парламент БиХ 2007. године усвојио не свој закон, већ Закон о усвајању Ешдауновог закона о привременој забрани располагања државном имовином БиХ (“Службени гласник БиХ”, број 32/07) Парламент БиХ је као основ за његово усвајање навео члан IV 4.а) Устава БиХ. Међутим, та уставна одредба, а ни било која друга одредба Устава БиХ, не даје право Парламенту БиХ да доноси закон којим усваја закон наметнут од стране ОХР-а. Јер, чланом IV 4.а) Устава БиХ је прописано да је Парламент БиХ надлежан за “доношење закона потребних за спровођење одлука Предсједништва БиХ или за извршавање надлежности Скупштине по овом Уставу”. Јасно је да цитирана уставна одредба даје надлежност Парламенту БиХ да доноси само своје законе, а не законе о усвајању закона ОХР-а.

Нажалост, и преко ових аксиоматски јасних истина прелази Уставни суд БиХ у својој самовољи којом је поступао не само у ранијој одлуци број У 1/11 (и одлуци број У 8/19 од 6. фебруара 2020. године), него и у овој најновијој одлуци о Закону о шумама Републике Српске.

Једна у низу

Зато се за ту одлуку може рећи да је само једна у низу оних којима је Уставни суд БиХ прекршио Устав БиХ, претварајући себе у орган који доноси нове уставне норме, којих нема у Уставу БиХ, при томе не радећи оно што је једини задатак сваког уставног суда, тј. да пресуди спор по нормама важећег Устава БиХ. Тај устав ниједном својом одредбом не прописује да је БиХ титулар права својине на шумама и шумском земљишту, нити на пољопривредном и грађевинском земљишту. Умјесто тога, Устав БиХ само прописује шта су надлежности БиХ, међу којима нема ни слова о томе да би БиХ могла имати надлежност да уређује питање шумског земљишта и својине на њему. Све је у том погледу Устав БиХ прописао да је надлежност ентитета, и то кроз одредбу тог устава да све владине-државне функције које тим уставом нису изричито прописане као надлежности БиХ, јесу надлежности ентитета, а то значи Републике Српске. Питање земљишта и својинских односа на њему, дакле, није Уставом БиХ дато у надлежност БиХ, па стога искључиво Република Српска има уставно право да својим законима уређује сва правна питања о свим врстама земљишта на њеној територији.

БиХ једино може имати својину на земљишту које је у јавним евиденцијама уписано као својина или са правом управљања на бившу СФРЈ и само о тим непокретностима БиХ може донијети закон. То право БиХ има на основу ратификованог међународног Споразума о питањима сукцесије имовине СФРЈ из 2001. године, а изван тог споразума БиХ нема никаквих других права када је ријеч о земљишту. Зашто је то тако? Па зато што је једино у том ратификованом споразуму прописано да имовина која је у јавним евиденцијама непокретности уписана на СФРЈ припада државама насљедницама на чијој територији се налази. Због тога БиХ својим законом може уређивати само земљиште које је у евиденцијама уписано на бившу СФРЈ.

Тако стоје ствари ако се судијски посао хоће радити по Уставу и закону.

Међутим, Уставни суд БиХ не само у овом него и у другим ранијим случајевима неће да ради свој посао на такав начин. Умјесто тога, он најприје у предмету У 1/11 из 2012. па затим у предмету У 8/19 из фебруара 2019. неуставно створи своју норму о наводној државној својини БиХ над свим земљиштем, какве норме нема у Уставу БиХ, па онда не суди по Уставу БиХ, већ по својој својевољно створеној норми. А онда се, као и овај пут, позива на те своје раније одлуке, и суди на основу њих, а не на основу Устава БиХ.

То је злоупотреба судијске функције и истинска уставносудска отимачина, на штету уставности и владавине права. Тиме се и на овај начин систематски уништава Република Српска кроз неуставно одузимање њених уставних надлежности.

Милан Благојевић, редовни професор уставног права из Бањалуке