Све у животу Требињца Јова Вуковића, или познатијег као Јово Јеж, личи на добар филмски сценарио али са Де Сикиним потписом. Када је већ времешни и увијек весели Јово Јеж у престижном хотелу Сава Кујунџића на Жабљаку, спремио за госте из Владе Црне Горе рибље специјалитете, ови су одушевљени укусом, газду замолили да од њих понесе пиће кувару. Јово је тада са супругом већ пун мјесец одрадио за добре плате, и васпитан какав је, из "офиса" је изашао да наздрави и захвали се званицама, не знајући ко су. Читав сто бивших студената Факултета за политичке науке из Београда, који су чинили уважени гости,на његову појаву скочио је иза стола и кренуо, да се, на газдино чуђење, љуби са Јежом. Збуњени газда, мислећи да га знају као кувара, питао је стидно и с поносом из ког га објекта то они памте? Одговор: “То је наш колега са Факултета“ само је још више збунио послодавца,који је морао и даље питати, а је ли он завршио те ваше науке?“Јесте прије свих нас, до задњег испита, на којем га је проф. др Вујо Вукмирица, обарао неколико пута, одгађајући тако растанак са кафанским другом - углас је потврдила Влада“!

АЉОША ВУЧКОВИЋ "КОД НАДЗОРНИКА ПРУГЕ"

Ко си ти  Јово  Вуковићу, илити Јово Јежу, питао га је након одласка гостију богати  и на паре нешкрти газда Кујунџић. Прича коју је чуо засигурно је  још више збунила њега а њему и другима за наук, а Јову у његовом чудном животу исповјест која му у кафани најлакше и пада, почела је пјесмом и то његовом.

СТАРИ ТРЕБИЊЦИ РЕДОВНИ ГОСТИ

АПСОЛВЕНТСКО ВЕЧЕ ЈОВА ЈЕЖА

У РЕСТОРАНУ "ВУК КАРАЏИЋ" У БЕОГРАДУ СА ВЛАСНИКОМ РЕСТОРАНА ВУКОМ КАРАЏИЋЕМ

ЈОВО НА РАДНОМ ЗАДАТКУ СА ТОДОРОМ ДУТИНОМ

АЉОША ВУЧКОВИЋ И У ТРЕБИЊУ ПРАТИО ЈОВА

Причају они што су около прислушкивали, а за истину вазда их има, да је прво запјевао „Велу Луку“, што је одмах изазвало подозрење, да уз факултетску диплому није још и Хрват. Нисам, ја сам ти Југословен. А ево зашто. Љубили су ми пасош широм свијета. А Воју Руса волим највише. Био је најбољи човјек кога сам познавао. Ту су још многи од писаца Јаше Гробарова из Београда, проф. др Здравка Баздана из Дубровника, из мог Требиња Мишко Аџовић-Салама, Иле Ковачевић, Бато Булут, Никола Гуровић…Из Сплита Младен Крњић , из Инђије Душко Кресоја, из Црне Горе Mилан Роћен, Ћаки Лекић, Војо Огњеновић... из Београда Милош Лазић, Миодраг Ћириловић, Бернард Остојић, Аљоша Вучковић, Светлана Бојковић, Ерол Кадић.... причао је Јово Јеж уз лозу, коју је на газдино чуђење, пио лако и остајао бистар као вазда у животу, изузев у специјалним приликама, када га је неугодно друштво испразним причама и кукњавом, тјерало у пијанство.

            Био сам ти ја и функционер, и то онај прави, коме су се  више него мом оцу пуковнику, прашинару, што читав живот посвети одбрани отаџбине, клањали све до злог часа, када због ружне ријечи планух на једног комитетлију у Требињу.Ту ме је од затвора, богу на истину, спасио отац и другови, али сам са каријером и мојим факултетом могао само да се поздравим, што и учиних полажући за кувара, у школи гдје сам прије функције и професор био. Да, да , ја сам ти уз дипломираног политиколога, који сада дрве по телевизијама или сједе у владама, а најчешће у службама државних и других безбједности, обично необични, али прави и првокласни кувар или како би браћа Хрвати казали кухар, нешто као Карапанџа, ако га Ви уопште памтите?

            Обиљежен, као и многи прије мене , потражио сам  срећу на броду, да прехраним породицу и себе, а и да побјегнем, од „људи“ који су при сусрету бјежали од поздрава, сагињали главу од погледа, мијењали заједничке кафане како не би били виђени са мном, побјегао сам од муке која ме стискала, а и мука коју су носили  моји од мене.

            Из Требиња право на брод, на море...Ви мислите море је само вода. Море је огромна мушка слобода писао је Мика Антић, али и он се држао оног копненог Панонског, а ја сам  пловио по океанима и само бих лудима, као ја, препоручио ову авантуру. Оно, истина је, да можеш да у оно вријеме и поред добре плате да зарадиш додатно и од шверца робе и цигарета, да у свакој луци те паре и спискаш, да видиш свијета на трен, како  и смртник види читав живот у судњи час, али, таласи као цунами, мјесеци без ичега на шта би се око зауставило, ноћи са успоменама и тугом која је колективна, не може нико описати и испричати.

            Сањао сам ја тако да у Београду пијем са мојим пајташима у Клубу на факултету, који сам држао, и онда након фајронта оно мало зарађене цркавице спискам са истим код сусједног „Ковача“. Сањам како испод гласа пјевам са клапом у „Далматинском подруму“ или Скадарлији или некој биртији... увијек окружен пријатељима. Са Борисом Дворником, нека му је лака земља, био сам пријатељ кроз пјесму. Сваки долазак у Београд, он је мене, како само он то зна, налазио и друговали смо. Сањао сам моје Требиње, моју породицу и на глас о смрти мајке дошао у Требиње и остао, ушао у овај наш рат. Рат је зло, намјестили су нам га други а ми се ко брави ту ништа нисмо питали. Гинули и около и овдје, сакатили се, а ево данас сви пука сиротиња. Чекамо пензије ко озебо сунце, и под старе дане аргатујемо - ко има снаге и знања да понешто ради.

            Има и сретних земаља. Сјећам се једном у Данској с брода који се истоварао сиђосмо у неку кафану, коју су традиционално посјећивали пензионери. Био је у њој џубокс у којем су они пуштали неке своје пјесме. Кад смо се понапили и ми испод гласа запјевасмо клапске  пјесме. Наста мук и све пропратише аплаузи и молба старица и стараца да сутра у одређено вријеме обавезно опет дођемо. Дошли смо за припремљену трпезу и само смо морали пјевати. Остала ми је у сјећању за цио живот надреална ситуација, ја пјевам а већ добро понапита старица кад застанем убацује ми њихове новчиће-жетоне у уста као да сам џубокс.

            Уз рат отворих у Требињу код бивше жељезничке станице, у зградици отправника возова кафану „Код Јежа“. Било је то чудо. Сва српска и црногорска елита и боеми су ту банчили од јутра до сјутра. Срушише ми је на њихову или моју срећу. Не знам. Знам засигурно да би данас с мојим духом разговарао, јер била је то боемска кафана, каквих данас нема ни у Београду, у којем сам исто радио као кувар у кафани „Вук Караџић“ гдје ми је  газда, за Риплија био Вук Караџић, по имену и презимену.

            Недалеко од Вука у Нушићевој, седамдесетих година је био, у подземном пролазу, код Лутрије, отворен први драгстор у Београду.Ту смо након теревенки, пред зору, долазили на печене кокошке и  пиће. Био је и неки велики слон за дјецу на љуљање. Мене су пијаног на њега попели и убацили новчића за непрекинуту вожњу током које сам заспао, и кад се око мене окупио народ, пробудила ме милиција. Пошто код себе нисам имао никаквих докумената, приведоше ме и осудише на четрнаест дана затвора. Седам због личне и седам због непријављеног боравка. Из Падинске скеле ме пустише дванаести дан због доброг владања.То ми је био први и последњи затвор а личну карту од тада држим у зубима.

            Данас сам повремено у кафани, од пензије до понзије, понекад се и запјева, није да се не смије, али грло издаје, и мојих пајташа и другова је све мање. Пребирамо  успомене и тихо у заборав са сновима одлазимо, а да се нисмо ни у живот такли. Причамо о унуцима, о породици, о мору, које ми често дође у сан, као и Београд и мангуплуци о којима бих ваздан могао давити читаоце. Ако неког понука нека Вам се јави, ја имам прича скривених, па ћу им подарити, рече Јово Јеж, илити Јово Вуковић. Испи лозу и утече Душки у сигурно наручје.

                                                                                                                                                                                                                                Зоран Гргуревић