.jpg)
Исидора Бјелица: Шта кад наша личност пробуди 'демона' у другој неосвешћеној особи?
Нема шансе да вам прође месец, а да не сретнете некога ко просто користи све своје енергетске ресурсе да вам науди.
Нека ирационална слепа мржња покреће нека бића, најчешће зато јер су љубоморни, завидни, сматрају да сте им ви препрека да остваре своје снове или напросто су злопамтила. Некад те ситуације нису нимало наивне, и то може бити неко ко вам буквално угрожава егзистенцију као у неком Шекспировом делу. То су они који углавном тајно, а некад и јавно, раде на томе да вас униште. Да вам
Исидора Бјелица: Поглед у туђу срећу
Нама људима, упркос сталним причама о неопходности тога, заправо је јако тешко да волимо и Бога и себе и Бога у себи. То је зато, част изузецима на ивици светости, зато што је Бог за велики број људи сувише апстрактан да би га волели. Тачније, да би знали како да то постигну. Јер, човек жели да воли Бога, али заправо не зна како. Сувише му је далек и несагледив.
Обраћамо му се кад нешто молимо, а ретко да му само кажемо да га волимо, баш због те несазнатљивости и неопипљивости.
Па ипак, ништа лакша
Бјесни слободно, здраво је!
Исидора Бјелица у колумни за "Независне": Бесни слободно, здраво је!
Једна од грешака које приучени лајф коучеви раде је да саветују клијентима да ма како да су лоше, депресивни, изневерени, очајни да се што пре пребаце на највишу вибрацију. Међутим, ствари тако не иду ни у реалној ситуацији кад упаднеш у бунар па не можеш у једном налету искочити из њега...
Зато "Абрахам Хикс" имају спасоносан савет који ће сваком ко није светац помоћи да преживи сва искушења матрикса званог живот. Наиме, кад
Исидора Бјелица: Сопствено срце као једини заклон од суровог свијета
Седим и ћаскам са мојом шеснаестогодишњом кћерком и она ми каже: "Заправо не зна се да ли је страшније да је овај овакав живот вечан или пролазан". У тој реченици су садржане хиљаде година људске муке и промишљања ко смо, одакле долазимо, шта је овај свет, зашто морамо да се суочавамо са смртношћу, неправдом, незнањем и немоћи.
И ма колико индустрија заборава, а под тим подразумевам све што човеку одвраћа пажњу од чињенице да се упркос евидентном напретку технике и науке још нисмо помакли са
Исидора Бјелица: А где ветар времена однесе наше велике љубави
Толико тога сам заборавила, толико тога је неповратно нестало из моје меморије да сам замолила маму да ми донесе моје дневнике које сам као студент ФДУ водила, а она зачудо сачувала, јер да је до мене, не бих сачувала ништа...
И онда, прекјуче мама довуче десетак бележница и ја се суочим са светом који је неповратно нестао из мене или сам бар ја то мислила док се нисам удубила у странице сопственог духовитог, али и брутално искреног дневника.
Сви се плашимо смрти, а кад читаш свој дневник од
БЛОГ ЈЕДНОГ ХЕРЦЕГОВЦА У БЕОГРАДУ: Кап мира међу нама
Има право и ако неко помисли да је ово постао блог једног лијеног Херцеговца, али далеко од тога. Истог тог Херцеговца, у међувремену је живот тако квалитетно мљео, дилемама драо, искушењима калио и инспирацијом вјероватно припремао за неке будуће текстове. Да пишем што морам или што је вријеме да пишем, заиста не могу и не желим. То не би било писање какво је до сада било и какво желим да буде. А и не живим ја од писања, оно “живи” од мене. Тако да је “вријеме” само онда кад га, поред
О нашим духовницима и исповијести
"О нашим духовницима и исповијести" Видослов 74 (2018), превод владике захумско-херцеговачког и приморског Григорија.
У посљедње вријеме често размишљам о томе зашто поједини наши духовници - како сами себе називају или како их називају њихови сљедбеници - не слиједе Христов примјер? Штавише, они не само да не слиједе Христов примјер већ неријетко стављају себе испред Христа. Шта заправо значи, у контексту духовништва и исповиједања, али и уопште у свјетлу односа према вјерницима, слиједити
Љубав најљепше и најтужније аустријске царице
Kада је на Бадњак давне 1837. године Лудовика на свијет донијела Елизабет Амали Еуген, своје четврто дијете, она и њен супруг Максимилиан ни слутили нису како у рукама држе будућу аустријску царицу и највећу љубав аустријског цара.
Дјевојчица, одмила прозвана Сиси, више је од дворских протокола вољела коње, вјетар у коси, слободан и дивљи дух.
У августу 1853. године надвојвоткиња Софија, мајка аустроугарског цара Фрање Јосипа I, позвала је Лудовику и њену кћерку Хелену у своју љетну
БЛОГ ЈЕДНОГ ХЕРЦЕГОВЦА У БЕОГРАДУ: Зашто се форсира младост, а запоставља старост?
И сада се сјећам једне “голобраде” расправе са оцем која се завршила његовом констатацијом:”Ти, као да си сву памет овог свијета попио!” Са својих 18 година сам мислио да знам све и свашта и да сам за много штошта у праву. Сада, 20 година касније, са својих 38 знам да нисам ни могао толико знати и да је то било једно обично младалачко самоувјерење. Јер, сада увиђам колико тога млад момак (особа) и не може знати, нити превише спознати па да је не знам шта и не знам ко. Такође, знам да човјек
Исидора Бјелица: О љубави, болу и усамљености
Пише ми једна дивна дама о томе како је без икакве најаве остала без љубави свог живота, без свог мужа с којим је имала највећу љубав и срећу. И сада туга, бол, неверица и питање како даље... Пишем јој колико је благословена да је имала толику љубав, ја која већ пет година живим у сталној сенци смрти и која осећам и гледам бол растанака, прераних одлазака, запитаности зашто оволико бола знам, колико је ретко да неко и доживи такву љубав.
Пре свега, колика је благодат отићи тако лако без тешке
Исидора Бјелица: Кад кажеш да, а мислиш не
Једна од најтежих вежби на путу душевног развоја и метода како да заволите себе је да престанете да говорите ДА кад вам срце каже НЕ.
Ствар није увек драматична, често је и бизарна, али сведочи колико нам је увек прече да не повредимо другог па редовно повређујемо себе.
Тај програм нам је тако јак да просто не можемо да кажемо НЕ, ма шта нам ближњи и даљи тражили, и тако редовно идемо против себе, своје интуиције, срца и душе.
Сећам се у једном не баш успешном ресторану донесу ми неукусну и
Исидора Бјелица: О љубави, дужини сукње и фарисејима
Kада сам овог лета усред врелог августа ишла са пријатељицом да обиђем један манастир, зауставио нас је баштован, искушеник или шта је већ и почео да напада моју пријатељицу, изузетно децентну и скромну даму, да су јој превише гола рамена, да је ешарпа недовољно покрива и да не може да уђе у манастир, онда је кренуо једно пет минута да одмерава мене и моју плаву просту хаљину која је до чланака и закључио да је преширока те да ни ја не заслужујем да уђем.
Била сам констернирана, јер разумљиво
Прљаве руке – чиста рачуница. Не бјежимо од заната!
Може мислити ко шта хоће, али ти људи, углавном прљавих руку, имају више него чисту рачуницу. Чистију него што је имају многи инжењери неба овога. Занат – у ово вријеме, у овој земљи, у оваквим околностима – позив који ће се све више тражити, а све мање одбијати. Само ако то буде имао ко да схвати и на вријеме „алата“ се прихвати. Јер, и даље међу нама постоји оно глупо и уврежено мишљење да што „прљавије руке“ указују и утичу на неки статус, част и углед у друштву. На општу штету оних
Позајмица црвене боје
Кад ти дивна особа препоручи дивну тему, шта ми друго преостаје него да се “дивно” потрудим да напишем сву дивоту садржану у тој теми. Ја се том дивотом бавим одавно, запала ми је за очи, срце и душу… Не могу рећи да нисам могао и раније и активније од тога, али није лош ни тај број 25. Једног таквог јануарског броја сам и рођен па су ми та двојка и петица у својој комбинацији одувијек биле некако лијеп пар. Пријатан и за очи и за уши…Извор фотографије: mojtemerin.rs Даровање. Уздигнуто стање
БЛОГ ЈЕДНОГ ХЕРЦЕГОВЦА У БЕОГРАДУ: Тежина ријечи “човјек”
Људи. Чудна врста. Насташе ли од мајмуна или их Бог својим “свемогућим штапићем” створи, овога пута није толико ни битно. Једни другима и највећи непријатељи и највећи пријатељи. И злотвори и добротвори. Какву је год ко намјеру имао док нас је овакве стварао и направио, предодредио нас је да будемо друштвена врста у којој смо упућени једни на друге. Какве год прилике биле, сам човјек нити може, нити шта треба покушавати од живота да направи. Погледајмо кроз историју, који је то самотњак
БЛОГ ЈЕДНОГ ХЕРЦЕГОВЦА У БЕОГРАДУ: Ненормално вријеме за нормалне људе
Ој публико, гдје си, одавно “те” нема? И заиста је тако. Оног момента када ви угледате неки мој нови текст, видим и ја вас пред очима. А нажалост, све вас рјеђе гледам… Све се мање дружимо. А желим да вас видим. Желим да вас питам је ли и вама живот некако отежао? Је ли и вама дисање подно овог неба све некако теже и дубље иде? Пеку ли вас очи пред разним “системским болешчинама” које сте присиљени да гледате? Боли ли вас ум док трпи разне неправде, трне ли вам душа због умируће категорије
БЛОГ ЈЕДНОГ ХЕРЦЕГОВЦА У БЕОГРАДУ: Пишем да бих читао. Читам да бих…
Знам ја да данас нема много сврхе ово што радим. Можда ће, ретроактивно, бити у неким будућим временима када дио ове истине, у виду садашњих упозорења и апела, а тадашњих већ – крвавих рана и посљедица, изађе на видјело, али писање као ни читање, дефинитивно нису у моди. Иако не мањка оних који пишу, све ће мање бити оних који читају. Данашњи читалац има све мање времена и воље за читање. Он је и збуњен, не зна ни коме више, ни шта да вјерује. Толико тога му се словима нуди и намеће да несвјесно,
БЛОГ ЈЕДНОГ ХЕРЦЕГОВЦА У БЕОГРАДУ: Учите енглески да би живјели на српском
Још једна тема која, дубином своје ране и јачином боли, гледа свјетлост ових екрана прије неких других тема. Шта ли, тмина и горчина коју носи са собом поклопила је и задњи трачак свјетлости и наде да ће бити нешто боље и другачије по том питању. То више није гангрена појединаца, она је захватила читав систем у којем се налазимо и плашим се да је тешко више ишта може излијечити. Све до ампутације, прво језика, а када не будемо имали свој језик, не знам шта ће нам друго толико ни требати… Онда
БЛОГ ЈЕДНОГ ХЕРЦЕГОВЦА У БЕОГРАДУ: Билећо, отријезни се!
Иако свјестан да је овај блог географским и демографским оквирима одавно прешао област Херцеговине и Херцеговаца, морам се с времена на вријеме осврнути на њу. Знам да ће то бити досадно и за прескакања онима који и нису толико везани за њу, али ипак морам. Она ме је родила, она ме је оваквог створила… Не мене, него све оне који су имали ту Божију нафаку да се од свих мјеста на овој кугли земаљској роде и поникну баш у тој Билећи. И није нека нафака, рећи ће сада сви у њој и ван ње. Уосталом, они
БЛОГ ЈЕДНОГ ХЕРЦЕГОВЦА У БЕОГРАДУ: Текст који “сиромашне” претвара у богатије од богатих
Није ово утјешна порука онима који нису или се не осјећају богатима. Није ово текст који ће увећати њихов конто и “турнути” им у комшијску маркет кесу оно од чега су у данашњој куповини одустали, јер је било скупо и неприступачно. Па, или њиховом новчанику или схватању да би то у овом тренутку ипак био луксуз за њих или њихову дјецу. Није ово нешто од чега ће неко сутра боље или квалитетније живјети. Али, може бити нешто са чим ће они који мисле да су “сиромашни” или “недовољно богати”
ИЗБОРИ НА ГРАНИЦИ ГОРЊОЈ: "БАР ДА ЈЕ ЋУКО НАИШАО"
Избори у Никшићу на граници у селу са двадесет осам бирача, протекао је скоро без избора. За све су криви апарати кроз које се морају провући личне карте. Одбор за провођење избора бројао је дванаест чланова и засјео је на вријеме, отворио гласачко мјесто, чамио и узалуд чекао првог гласача који би региструјући ову работу провукао своју личну карту кроз контролни апарат. Доручковали су, како им и припада, фруштуковали, ручали и гледали низ џаду којом овог дана нико није ишао. Пробали
БЛОГ ЈЕДНОГ ХЕРЦЕГОВЦА У БЕОГРАДУ: Ноле и Тесла у немилости америчкој, а ми у нашој…
Хајде да предухитрим неке и сам креснем ту шибицу. Запалим је и бацим у подножје добро припремљене ломаче саткане од лакозапаљивих и још лакше осуђујућих мисли и ставова по овом питању. Некако ће мени бити лакше да се сам запалим него да „међу нама“ чекам на готово спремне пиромане да запале и осуде било шта и било кога ко иоле нешто фино мисли и каже о тој Америци… Значи, горим и док ви ово будете читали, изгорио сам. Ломаче више нема као ни потребе да неко губи вријеме и потпаљује је
БЛОГ ЈЕДНОГ ХЕРЦЕГОВЦА У БЕОГРАДУ: Гласам за толеранцију. А Ви?
Рече она мени и том дуго спреманом срџбом потврди своју љутњу која ју је подријевала тих 2-3 мјесеца. Толико је ваљда протекло од тог њеног упућеног телефонског позива на који јој нисам одговорио. Једног, јединог, обичног позива који је био разлог те и такве јавне представе…Знала је да ће ме кад-тад срести, није јој била журба да се у међувремену “брже” љути неким од електронских путева. Раније смо се и чешће гледали, сада се то, нажалост, своди на свега пар пута годишње или у родном граду или
БЛОГ ЈЕДНОГ ХЕРЦЕГОВЦА У БЕОГРАДУ: Зашто нестају мушкарци у младићима?
Нисам је служио. Не што нисам желио и могао него што је тада, послије мог дипломирања, она већ била укинута. Иако је то практично и нумерички једна година више у животу, за све остало, у животима армије наших момака, младића, мушкараца, плашим се да тај вишак касније одражава невиђен губитак. Невиђен губитак у мени и свима онима који нису имали прилику да осјете чврстину њене дисциплине, “удобност” њене униформе, пасуљ из њене кантине, жуљ из њене чизме, мирис њене спаваоне… Уосталом, и тај
Избори на граници горњој - изгубљени 4:3
Црногорско село смјештено уз саму границу Херцеговине, које баштини и памти и Турке, и Угаре, и Четнике и Партизане и Краља и Тита и Голе отоке, и Билећке казамате, затворе и земљорадничке задруге, национализацију и приватизацију, шпијуне и јунаке, опанке и смокинге, американце повратнике и колонисте паћенике, беспућа и путеве асфалтне, пруге и безпруге... траје своје вјекове под задатим планинама и брдима са водама и без њих, китама ђевојака и момака, па године без дјеце у кући,
КАКО ЈЕ ЈОВО ЈЕЖ ОПЛОВИО СВИЈЕТ
Све у животу Требињца Јова Вуковића, или познатијег као Јово Јеж, личи на добар филмски сценарио али са Де Сикиним потписом. Када је већ времешни и увијек весели Јово Јеж у престижном хотелу Сава Кујунџића на Жабљаку, спремио за госте из Владе Црне Горе рибље специјалитете, ови су одушевљени укусом, газду замолили да од њих понесе пиће кувару. Јово је тада са супругом већ пун мјесец одрадио за добре плате, и васпитан какав је, из "офиса" је изашао да наздрави и захвали се званицама, не