Не знају више, али знају боље од нас. И шта хоће и шта им треба. И како да се изборе за то. Увек те гледају у очи и не крију никад своја осећања. Не скривају свој плач, говоре више истине од нас, лепше се друже и то раде искључиво из потребе и љубави, због игре и дружења а не због користи или онога с ким се играју. Воле се и заљубљују само из срца. Верују лакше. И то због оних који им нешто кажу а не због тога шта им  кажу.

Дошло време да се угледамо на та мала слатка и све паметнија створења. Нашу дечицу, чија год да јесу и где год да јесу. Дошло време и да од њих почнемо нешто и учити. Веселији су, смеју се више од нас, друже се више од нас, спавају више од нас. Упорнији су од нас. Мржњу још увек нису упознали, мање замерају, лакше праштају, брзо заборављају. Искрено воле и отворено нам то дају до знања. Исто као и онда када, само њима знаним разлогом, некога случајно не воле. Енергичнији су од нас, што телом, што духом. Физички су свакако активнији. Даровитији су, поклањају и чешће и више, био то онај њихов осмех, загрљај, топла реч или пољубац. Био то неки швракопис или онај надахнути шарени цртеж из вртића или школице.

Увек отворено кажу шта мисле и шта осећају. Креативнији су и за разлику од нас знају да маштају. Свестранији су, нема шта их не занима, нема шта их се не дотиче. Нема шта не желе да чују и нема тога кога неће да саслушају. Што се не може рећи да хоће увек и да послушају, али добро, као да и ми њих увек слушамо. Њихова љубав нема компромис, услов, као ни лице, ни наличје. Није им стало до новца него до љубави. За њих новац још увек нема вредност као што њихова кованица нема ни писмо, ни пару. Јер, они увек бирају и траже само љубав. И то ону најискренију могућу.

Оптимизам и ведрина су украси које не скидају са свог лица. За њихов мир, благостање и задовољство увек им је потребно само мало. Углавном љубави, топлине, игре (дружења), сна и хране. Њихова туга нема маску, њихови проблеми су мали и решиви. Сваког дана раде на себи, теже неком напретку и у нечему напредују. Њихов загрљај нема цену, њихов пољубац тежи је од злата, а осмех вреднији од дијаманта. Док је дражесни поглед оним њиховим лепим очима топлији од сунца… Сунца, што нас греје и живот нам значи!

И онда ми учимо њих „како треба и како би требало?“. И то углавном из наших сећања и тежњи јер смо животом прилично заборавили и потиснули жељени одговор на то питање. Зар не треба мало да се угледамо на њих? Шта ви мислите о томе да ми ипак нешто научимо од њих?