Дан који се чека преосталих 6 дана седмице и душевно слави тог истог дана. Дан када се не мисли ни о једном другом дану. Мисли се само о њему. Када дође или наступи, тамо у предвечерје, мисли се евентуално још само о његовој пролазности. Јер, ниједан дан није попут њега. Бар, за оне запослене који стварно превише раде или све оне којима се с петком завршавају било какве обавезе током радне недеље.

Мада, убеђен сам, да и свима другима он итекако добро дође. Тада им у ауру њихове близине „долазе“ најмилији и најближи са тешка и уморна четвородневна пута. Практично сврате у њихове животе, доста растерећенији, знатно већом посвећеношћу. Лакше их је гледати петком него иједним другим даном. Лакше их је и слушати. Можда, евентуално, још само субота закачи мало те растерећености у њиховим очима и опуштености у њиховом гласу. Недеља је већ његов лажни пријатељ… О понедељку и осталим „душманима“ да не говоримо.

Ја не знам шта би да није тог петка? Дође га као нека пауза између живота који траје 6 дана и која се стално понавља. Петком је све некако лакше. И радити посао и бригати бриге. И живети живот, уосталом. Петком некако у свима нама има више мира и љубави. За све и свашта. Тада се више и волимо. Тада више и живот волимо. Ех, да се читав живот одвија само петком? Да имамо тај осећај и другим данима који му нису ни за примаћи. Јер, тај наш савремени капиталистички живот преведен у дане не гласи никако другачије него: “Чим прође понедељак, већ смо фактички у среди и размишља се о близини петка који најављује викенд. Викенд, кога смо свесни само у петак и у првој половини суботе… У оној другој се већ размишља о недељи, односно припреми за стандардно ужасни понедељак и ништа мање напорну седмицу, опет до оног веселог петка. Нашег петка. Златног петка. Љуби га мајка седмица!

За разлику од других дана, петком је некако најжалије и дремати и сну се радовати. То значи практично губити га. Људи су га несвесно свесни и дахом користе сваки његов секунд. Штедљиво му троше минуте, мислима покушавајући да успоре њихово одбројавање. Као да петком сат има мање од уобичајених 60 минута. Само петком дишу пуним плућима као да је последњи. Само петком размишљају о себи онако како би требали свим данима. Само петком уважавају свој живот који толико исцрпљују свим осталим данима. Много тога још, само петком. И евентуално његовом једином искреном пријатељицом – суботом.

Сви ми петак доживљавамо као велику победу. Победу нечега над нечим. Победу живота над животом. Победу одмора над умором. И то је једина равноправна победа свих нас који га дочекамо. Без изузетака. Јер, нема оних који га дочекају брже, боље или више, од других. Нема ни оних који га могу купити и наручити, без обзира колико пара имали. Могу они и другим данима купити тај свој лични „петкосјећај“, али не могу и онај наш и ту генералну и очигледну релаксираност због којег је петак у ствари петак а не неки други дан. Зато је петак и непоткупљив, али је нажалост покварљив.

Онај који нам га нечим поквари, не зна колики грех нам чини. А врло често га и сами покваримо тим и тамо неким преамбициозним плановима који му не приличе. Не дајте ваш петак никоме, ни вама, нити било коме другом. Будите га свесни, препустите му се и себично га чувајте. Под сваку цену га браните од било каквог атака, терета, нерасположења, мржње и било какве негативне енергије. Јер, петком се некако посебно осећа тај живот. И твој и мој. Као што се и овај блог једино може и могао написати само петком. Живио петак!

Божо Бобан Вукоје