Леп дан за умирање

Овај  позајмљени поднаслов, назив је романа Моме Капора. Писан у вријеме  бомбардовања   крње Југославиеј од стране НАТО-а.Овом сликару наших прилика и неприлика, илити писцу наших љепота и мана,што би он казао ,  живот који се у круг врти, вратио се, дјетињством из Сарајева у Београду, и то након  деценија, бомбардовањима, од којих су му за једно причали, како је остао жив, жртвовањем мајке, која га је тијелом заклонила, и овог другог којем је  он уз стотине хиљада београђана  ноћима уз  вино и вјерног пса, пркосио  бомбардерима.

Некако  с почетка овог вијека, био сам у прилици да писца и сатиричара, мог исписника Милана Дуга Кривокапића у Никшићу, посјетим у болници, гдје је од проблема с  јетром (пратећом новинарском болешћу), лежао с прикљученом инфузијом.Сударио сам се на вратима са друговима му из Друштва „Захумље“, који су  низ ходник са смијехом побјегли, казавши ми да су му донијели поклон.Тај поклон је био  толико  забаван , да је  Дуго поскидао прикопчана цријева  са руку и очајно ми показао „никшићки поклон”,  док се са душом дијелио. Била је то Момова књига “Лијеп дан за умирање”.Бијесно ме је  успут подсјетио да му је Момо Капор, присвојио  и афоризам: Зауставите земљу, хоћу да изађем.

У марту, ове године , тачније 13. када је Корона, уз два распјевана и недужна програма на Радио Корони Требиње, закуцала  на границе Републике Српске и Требињске капије, позвао ме доктор Ургентне медицине, писац  и у једном часу и ВД Декан Академије ликове умјетности  у Требињу , Драган Р. Ковач, да ми поклони  тек одштампани роман “ Исповијест доктора Рунда”.То сам са радошћу дочекао, јер сам био у прилици, да на моју срећу, пратим само књижевни, а не и професионални опус  овог угледног љекара.

Као и Момо Капор и др Драган Р. Ковач је  укоријењен у Херцеговини, поближе Источној,и на  мирису барута, страдања и ратова, уз одговоран професионални рад, душом је, уз задњи рат, проговорио кроз књижевно стваралаштво.То су романи Дневник несна, Писмо папи,Погажени тестамент и Исповјест доктора Рунда (који још на штампу мирише), три збирке приповједака:Изложба клиничких слика, Епитаф и Преписане приче. Као и двије драме.Коаутор је и два универзитетска уџбеника за студенте Ликовне академије:Анатомско цртање I i II.

Уз поздрав “лактањем”,које ће,изгледа, овај вијек обиљежити као законом прписан поздрав, са књигом под руком, маском на лицу и рукавицама на рукама упутио сам се у прописани кућни притвор,Богу на истину, за моје  и добро других.Сјећајући се да је овај  исти доктор Драган једног великог требињца,Луку Ћеловића,  вратио из заборава  стоном Београду,примио сам то као неки добар знак за  вријеме које се над земљом наднијело.Пожелио сам му срећу у сада и по њега и друге љекаре опасном времену које га чека, и обећао да ћу као Кинези, аплаудирати за подршку са балкона, кад народ то уведе, знајући да ће увести.

Књига Погажени тестамент, ми се некако сликовито враћала у главу, као и њено величанствено представљање у Ректорату Београдског универзитета, у сали препуној доктора наука, бивших и актуелних ректора и проректора, академика, научника, књижевника, великих и малих људи, са бесједама и причама, које регионална  Херцег Телевизија, једина  сними и забиљежи за вјечност, уз подршку  Проф. др Миљана Сфорцана.Искрене ријечи на челу са предсјеником Академије наука Србије Владимиром  Костићем, и изгубљена па откупљена  слика Луке Ћеловића, која је  све то посматрала са прочеља,били су рам за заслужени незаборав овом српском великану и највећем добротвору Београдског универзитета.Требињац  Драган Р. Ковач, Луку Ћеловића Требињца, вратио је на заслужени пиједастал  Београду.Он је то учинио , као и  Јован Дучић, који је Херцеговини вратио славног Саву Владисавића, Гачанина, који је основао КГБ, разграничио Кину и Русију и никада своје поријекло није заборавио.Сава је избацио  надимак Рагузински, љут на Дубровчане који му не одобрише да у том граду сазида православну богомољу,а Лука је преминуо са надимком Требињски,да увијек поручује гдје му је коријен, остављајући у залог Београдском универзитету имовину вреднију од Нобелове заоставштине.Требиње је једној улици дало име по Луки, а Драган Р. Ковач му је исковао споменик у својој књизи. Србија га зато и награди Златном значком Културно-просветне заједнице Србије за 2018. годину.

Уз страх од Короне, за који су нас телевизије и интернет припремили, поразним подацима и сликовитим прилозима мучним умирањем  у извјештајима из Кине, довршио сам на брзину започето  читање романа “Гласови у ветру”, Гроздане Олујић, за коју је 2009. године добила  престижну књижевну НИН-ову награду.Узео сам и овај нови роман др Дргана Р. Ковача и сусрео се, као код Олујићке, са још једном причом о српској грађанској породици.Било је то толико сликовита и убједљива и потресна исповијест о породици Данила Арацког, случајно или не из љекарске породице, али са јеврејским коријенима и судбинама ,  да сам се с правом запитао у шта се то у „ Исповијести доктора Рунда”  упушта уважени доктор Ковач.Посвета на почетку синовима Данилу и Марку осоколилила ме је, јер на овом нашем кршу смо научили, да све што дјеци остављамо мора бити честито, чисто и добро.

Слутио сам Требиње и Херцеговину, српску причу, а дочекао ме Пељешац и потресна сторија коју овај, сад могу слободно казати добар писац води кроз три вијека.Држећи радњу романа у јасном фокусу за читаоца, Драган Р. Ковач је у овом документарном и на истини заснованом роману засјекао у нашој књижевности причу о  запретаним судбинама Срба који су градили,просвећивали и бранили тада туђе земље и своја имања, па онда њихове и заједничке, да би данас опет остале туђе и на жалост без њих.У малом гледано, Дубровник је основа и слика свих тих ломова кроз  три и више вјекова.Од Пилипенде, Симе Матавуља,није се у српској  књижевности још пуно писаца бавило унијаћењем и расрбљавањем Срба на овим нашим просторима.Част историчарима, који су ту и тамо, стидно и ризично у прошлом вијеку, колико су смјели и могли, говорили о злочинима цифрама и грозотама.Дежулевићи из Јањине на Пељешцу с поносом су се декларисали као Срби католици, поносни на своје поријекло и корије.

Од пророчанства Фрања Асишког из 1220 године, да ће Дубровник пропасти као Држава, кад у њега уселе православци,они су постали јерес и трн у оку католицима.Зато је овај роман истинита и историјска приповијед о Србима који су градили, бранили и чували Дубровачку Републику, малобројни али велики.И данас потомци кнежевске куће Војиновић чувају кључеве града Дубровника, заставу и грб ове Републике.Списак српских дубровчана је дуг и часан а чине га: Иван Гундулић, кнез Медо  Пуцић (има шеталиште),Валтазар Богишић (који  има споменик, улицу и парк),Матија Бан, Иво конте Војиновић,Лујо конте Војиновић,Милан Решетар, Антун Фабис,Руђер Бошковић и бројни други знаменити Срби из Дубровника.Непобитна чињеница је да су католици, србо католици и Срби вјековима живјели у слози.У слози и љубави живјеле су и три вјере у Мостару, гдје прича о породици Рундо почиње са бригом о малом петнаестогодишњем  Ристу Рунду који се одлучио да момчење потврди скоком са Старог моста на Неретви,и то на дан отварања оног другог посвећеном цару Фрању Јосифу на рођендан му, 18. Августа 1882.  а  на бригу Алакси Шантићу.Као на тигровој кожи, у роману се смјењују државе и градови, историјски ломови и приповијст о породици из наслова романа.Од те 1882. Године,којом почиње прича о овој породици, а и нашим судбинама, успјесима, падовима и уздизањима, до 1982. Када се др.Михаило Петров Рундо, на плажи у Неуму на позив брата му Јована руковао, са сином и кћерком,школским друговима из требињске Гимназије,дјецом  Ђорђа Стричића,усташе који је „помогао“ у вјешању  његовог оца  др.Петра Рунда.Ово руковање је остало  без и једна изговореене ријечи, и са једне и са друге стране.

Роман је богат и интригантан.Слојевит историјским личностима и догађајима.Требиње, данас засигурно један од најљепших градова бивше Југославије, ушло јеу причу са људима који се често помињу, као доктор Леви, уз многе историјске личности , па овај роман никог неће оставити равнодушним.Требињски  платани и данас су излог овог медитеранског, сунчаног и каменог цвијета,а Ристо, главни јунак је  након јутра када је давно на њима осванула његова осмртница,  доживио да из књиге гвирне на данашњу младеж и свијет са Дулетовог  штанда за продају књига, под њима.Његов живот, и живот његових потомака био је  тежак, лијеп и богат.Руковао се и дружио са великанима.Од Мостара, Сарајева, Београда, Беча, Дубровника, Котора,Цетиња, Подгорице до Требиња у којем је скончао  богат живот. Он се због болести убио, а сина му Петра, љекара, усташе који су у другом рату Требињем  владале и жариле објесише у затворској ћелији.У овој самоизолацији, која нам ево опет пријети,некако су ми до руку долазиле  књиге, и то нова издања Књижевне заједнице „Јован Дучић“ Требиње, па сам као новинар дужан да напоменем,  да је филтер издавачке дјелатности ова заједнице дигнут на завидан ниво.Роман доктора Драгана Р. Ковача треба свакако прочитати, јер се из њега могу назрети бројне замке прошлих а и скорашњих страдања, које нам  данас доносе вјетрови из Региона и свијета уз буђење фашизма и нападе на Православље.