Љекари, болнице и домови здравља којима се, по правилу на гробљима захваљујемо за здушну бригу о нашим покојницима, купујући на тај начин њихову љубав и пажњу за нас живе, честа су тема оговарања, осуда и трачева, који знају попримити и размјере епидемије. Шире се брзо а понекад их подупиру и сујетне и љубоморне колеге, па осуда појединих специјалиста, чији посао је највидљивији, буде печат који недужни дуго носе.

Такав један случај сам лично ових дана забиљежио у Требињу и био свједок, до које мјере „савјети“, добро информисаних суграђана, могу да унесу немир у породицу. Уз огарду да пропуста и у здравству, као и уосталом и у сваком послу има, али засигурно овдје ненамјерних и непредвидљивих, испричаћу ову скорашњу причу.

Борац, кажу добар и храбар из прошлог отаџбинског рата, да ли због високог шећера, вртоглавице или несналажења, са у рату оштећеном ногом на гатачком леду пао је и сломио кук. Овај одлучни, озбиљни и ведри човјек уз велики бол, одмах се ту суочио и са дилемом, хоће ли да га возе у Фочу или Требиње у којем живи од рата. Требиње била је чврста одлука, по многима узрокована близином породице. Као и сваком вриједном и окретном човјеку, а и ратнику који мого тога претурио преко главе, уз сломљени кук, шећер је скочио до мјере да га одмах нису могли оперисати. Ту на сцену ступају савјетници, који су своје приједлоге да га возе од Фоче, Бања Луке, до Београда или Рисна, подкрепљивали лошом услугом у требињској болници и разним другим пикантеријама које нису за јавност. И породици и пријатељима, овај стемени ратник, чврсто и одлучно је саопштио :“ Ја овдје живим. Ја овим људима вјерујем. Ја сам одлучио остајем и оперисаћу се у Требињу. “Што би пропагандисти казали – купујте домаће, вјерујте то је најбоље. И би тако. Стручни тим му санира шећер и уградише му вјештачки кук. Операција прође у најбољем реду и он се, на чудо дежурних скептика пробуди, и брзо устаде.

Кажу да је супризи која је присуствовала буђењу из анастезије, и тјешила га да ће све проћи, одлучно казао: „Знам и живот је пролазан, само је Србија вјечна“, истовремено питајући доктора, који га је оперисао, да случајно није добио црногорску крв, коментаришући да онда убудуће неће бити вриједан у раду као до сада. Утјешну реченицу да је крв из Врањске, прокометарисао је: „О па бићу сналажљивији и мораћу за овцама“. Све је то пропратио смијех, а мени наметнуло питање које са вама дијелим. Зар нам и овдје они који су крвљу створили Републику Српску, морају примјером потврђивати да требамо себи и својима вјеровати. Јер приче су се у овом случају одједном обрнуле, и они који су докторе оговарали, почели су да износе из вреће сјећања, бројне подвиге вриједних људи у бијелим мантилима из требињске болнице. Очигледно је. Да ратници, они који су смрти у очи гледали више пута, они који добро знају мјеру страху и животу, могу и данас да нас уче да добро гледамо и препознамо квалитете ту око нас. Ти доказано храбри и стамени људи, као у овом случају, потврђују вјером и одлучношћу, да треба да цијенимо и поштујемо своје. Без те вјере и таквог односа, као и људи који ни у миру нису изгубили одлучност да не поклекну кад се дилеме накоте, као у овом случају, остаћемо на размеђима, да нас воде кроз живот они који се са нама само играју. Борце отаџбинског рата засигурно не могу ни уплашити ни преварити.

Зоран Гргуревић