Драги моји Билећани, гдје год да сте и шта сте,

Обраћам вам се свима до једнога, с дубоким поштовањем, наклоном и молбом да, за почетак, бар прочитате ове ријечи. Пишем вам о нечему што сви ми знамо, а као да нико ништа о томе не зна. О нечему што сви ми јарко желимо, а нико ништа не предузима да се та наша жеља и оствари. Пишем вам о нашој заједничкој рани која одавно крвари и све нас јако боли, а нико јој лијека не тражи… Пишем вам тинтом од билећких суза, обојених оним тамним облаком који се већ дуже времена надвио и над њом остао. Пишем вам о “савременој куги” која полако, али сигурно сахрањује и званично сахрани грађане нашег града. И њега самога. Нашу Билећу.

Имао сам ту привилегију да ми се лична карта позове на матични извод рођених и тако вјечно буде украшена именом нашег града. Ја јесам, али многи Билећани послије мене нису и неће. Њихову, не само личну карту, него и сва остала животна документа красе и красиће имена неких других, туђих, градова. Углавном Требиња и рјеђе, неких других већих медицинских центара. И красиће занавијек уколико неко сложно и јединствено језгро билећких душа окупљених око најприоритетније билећке идеје најзад нешто не предузме. Идеје да се поново оформи породилиште у нашем граду. Јер, откако билећка беба нема свој први плач у нашем граду, од тада и званично рођени Билећанин не постоји!

Информатика је одавно завладала свијетом, информацијама, начином живљења и представљања. Више вриједи неки званично заведени број или слово од иједног памћења или пренесене ријечи. Компјутери бивају бржи, „паметнији“ и способнији од људи. У њима се вјечно памти и чува само оно што је негдје званично уписано. Свака могућа претрага већ се врши по неком броју или „кључу“. Размишља ли ’ко о нашој (билећкој) будућој чукунунучади и њиховој дјеци која ће „сутра“, ко зна гдје, одакле и из којих компјутера (база података) тражити и нагађати своје и поријекло својих предака? Размишља ли ико о нетачном одговору који ће добијати? Тада Билеће у тим „папирима“ бити неће јер је сада и у овима нема! На коме да буде толика одговорност? Смије ли је ико жив прихватити? Морамо ли бити толико себични па размишљати и чинити добро само за онај период у којем ми или наша дјеца живимо. Морамо ли ћутати, окретати главе или жмурити на наше званично замирање…?

Билећа је одувијек расипала и расипаће своје људе и “мозгове”. Оне „старије“ који су се по својим успјесима свијетом прочули, њихове нове средине упамтиле су и представљале баш као наше Билећане. Што директно, што поријеклом. Ове млађе, памтиће и називаће по именима неких других градова док ће сиромашна Билећа, која их је у пустом камену дала, знојем створила и трудом одгојила, све то тужно посматрати, патити и туговати. Можемо комотно из футура у презент – већ посматра, већ пати и већ увелико тугује. Наш бисер из камене билећке шкољке, сјајније од било које бисерне и свјетске – одбојкашицу Тијану Бошковић читав регион и свијет називају и прозивају именом туђег града.

Није усамљена, има их још доста и биће, хвала Богу и здравој Билећи. На недавном Европском првенству у кошарци Билећа је, мало ли је, имала два репрезентативца у тиму БиХ, наше камене горостасе Милошевића и Албијанића. Први је имао среће да буде рођен у Билећи па су га „њоме, хвала Богу и звали“. Други је већ био закаснио. Његова рода је прелетила наше дивно непрегледно језеро и слетила мало јужније… Јер, нечијом летаргијом, немарношћу или неспособношћу (четврто не постоји) да одржи или поново изгради тај, толико свима нама неопходни, „БИЛЕЋКИ СТУБ“, та рода није ни имала гдје да слети. Медији, који незнајући гријеше, нису криви и не може их нико кривити – они само читају оно што је записано. А Билећу, по том питању, више нико нигдје не чита и помињати неће, јер је више нико нигдје и не записује…

Фино је увијек чути то својатање „Билећанин и Билећанка“. Поносно је слушати: „Он је родом из Билеће, она је рођена Билећанка.“ И фино и поносно. Само што је сада, сваким даном, све мање тога финог и још мање оног поносног. Јер, многи наши будући спортски, привредни и интелектуални бисери биће јавно представљани по градовима из њихових „папира“. Данас из матичних извода или личних карата. Сутра, хвала Богу, индекса а прекосутра бројних диплома, награда и признања. Кроз стотине њихових животних докумената провлачиће се име града који у суштини није њихов град.

„Требињац или Требињка, драги моји. Он је родом из Требиња и она је рођена Требињка.“ Углавном ће тим ријечима та неистина одзвањати далеким етром и будућношћу наше дјеце. Требињу бескрајно хвала, нико ријечи нема и не смије да му каже по том питању. Шта би тек да нам није њега било и да га сада нема?! Но, вјерујем да би и њему лакше било да не мора више „порађати толику туђу дјецу.“ Надам се да је дошло заслужено вријеме да одмори по том питању. Да се она прва пелена опет развије у граду бебиних родитеља и предака. Да се та беба сутра зове и одазива ипак именом свог, а не неког другог града.

Да ли је могуће некога разумног аргументима убиједити у то да су се прије и више од пола вијека рађале бебе у билећком породилишту а да то сада није могуће? Заслужује ли то наш град и ми као њени грађани? Ја Билећанин и ви Билећани. Заслужују ли то наша будућа покољења? Туга, жалост и помало стид! Неодговорност неописива, штета непроцјењива. Посљедице већ несагледиве и недостижне! Сваки нам се ђед и његова баба преврћу у гробу што им нашом лијеношћу, сумњом у саме себе и „нечињењем“ убисмо град у којем су и они „само“ прије један или више вијекова и сами били рађани. А сада, у том нашем 21-ом и “напредном” вијеку не може неко његово чукунунуче. Они из гробова сигурно не могу устати и помоћи, али могу поручити: “Све је само на вама, драги наши, синови и кћери. Само ако хоћете и ако довољно јако желите, имаћемо опет први плач наше бебе у нашој Билећи. Имаћемо поново роде које ће доносити наше мале Билећане и Билећанке.“ На понос свију нас, њихових, али и наших баба и ђедова од којих су многи и животе дали за ту исту Билећу и њена будућа покољења.

Простим математичким примјером, уколико ништа не предузмемо, драги моји Билећани, у догледно скорије вријеме више ће бити кокоши, крмади, крава и оваца у Билећи него рођених Билећана. Торови ће бити бројем богатији од званичних Билећана у самој Билећи. Онолико колико је до мене лично, ја то не могу допустити, зато и пишем ова тешка слова. С надам да ћете их ви лако прочитати. Надам се да ће их прочитати и они који тренутно воде и управљају нашим градом. И не само прочитати већ на првој сједници Скупштине формирати радну групу која ће да уради тзв. „физибилити студију“ за поновно васкрснуће билећког породилишта. Студију која ће стручно и прецизно “казати” колико је чега неопходно да би плач билећког новорођенчета поново одлијегао и разлијегао оним каменим ходницима билећког Дома здравља. Баш као што је некада и наш одлијегао. Шта је то што свако од нас Билећана, гдје год да су и шта су, може и треба да предузме да то „некада“ буде сада и заувијек!

Свако “зато” има своје и “зашто”. Ја бих молио оне који имају одговор “зато” да нам свима јавно саопште одговор и на питање “зашто”. Па да сви заједно видимо да ли можемо или не можемо? Да ли је изводљиво или није? Да ли нам је стало до Билеће или није? Јесмо ли толико способни или смо баш толико неспособни? Свако и од нас расутих, ако нема, наћи ће и идеје и начина да помогне. Имајући већ неколико реално остварљивих идеја – лично сам убијеђен у то. Али, сви ми жељно чекамо то званично “зелено свјетло” из Билеће па да „заврнемо рукаве“ и помогнемо по том питању. Питању свих билећких питања – дефинитивно, ма шта год ко другачије, у овом тужном билећко-јаловом тренутку мислио…

Једино битније питање од тога питања је да се дјеца у што већем броју ипак “праве” у Билећи, гдје год да се рађала. То нема цијену никаквог “папира”. То су ипак наша дјеца, наши Херцеговци! Не могу и не желим да се мијешам у политику и могућности Општине, али она ваљда сама зна да ли, колико и чиме подстиче бар “прављење” дјеце у Билећи. Рађање сигурно не подстиче јер се наша дјеца, за сада, у њој родити не могу. Тужно ми је сазнање да познајем неколико породица са троје и више дјеце а чије “главе” муку муче са бар “једним” запослењем у кући, а самим тим и прехрањивањем и опстанком те исте дјеце. Рибе је у нашем језеру све мање док је камен све дубље и та дјеца, аполитичних а самим тим и неподобних родитеља, су на неки начин угрожена. Као што је Билећа данас угрожена негативном стопом природног прираштаја, која опет зависи од те исте дjеце. А на другој страни, желећи да не вјерујем у то, разно-разним политичким дијељењем постизборних карата, радна мијеста се јефтиним политичким триковима извлаче из рукава и поклањају подобнима. Но, то је ипак она курва из народне пословице, а не политика о којој ја овдје пишем и коју заговарам.

Вољена наша Билећо, камену крша Светосавског, срећан ти његов дан. Срећна ти крсна слава. Желим ти у овом тренутку само двије ствари. И Светог Саву молим и молићу за те двије ствари… Да се дјеца у теби што више праве и да их ти, као наша мајка, рађаш! Да не даш никоме другоме да рађа твоју дјецу, поред тебе живе и здраве! И нас истих таквих са тобом, у теби и око тебе. А ове што си већ одавно родила, молим те да их сложно окупиш, сјединиш, опаметиш, заврнеш им рукаве и “даш крампу у руке” да крену с копањем темеља твог стуба опстанка… Да заједно вратимо и зауставимо роде у теби!

Уочи Светог Саве дана, у Београду 2016. г.,
Божо Бобан Вукоје

P.S. Билећани моји драги, подијелимо овај текст међу собом нећемо ли `чињети нешто по овом тужном питању