Здраво животе мој, како си? Какав си? Најзад одвојих мало времена за тебе и нашу кафицу. Нисмо се одавно чули, видели, ни сели да људски поразговарамо. Да видимо где смо, како смо, куда ћемо… Знам да си ме тражио више пута… Знам и да си ме молио да најзад обратим пажњу на тебе, али ја никако да стигнем. Знам и да си ми путем разних порука и опомена поручивао да ипак треба да те се сетим понекад. Да те имам у виду и да си ми битнији од свега. Да морам да те чувам. Али, проклет ја, од ове журбе зване твојим именом, ни то да стигнем. Опет од тебе таквог, мој пријатељу…

Некада се питам јесмо ли ми уопште искрени пријатељи? И шта смо ми једно другом ако нисмо неискрени непријатељи? Као што и сам примјећујеш, ево годинама уназад, ја тебе некако урнисах, ти мене сатра. Ја ти узех душу а ти ми узимаш себе. Који би то пријатељ пријатељу чинио? Ја од тебе силом грабим и отимам, ти ме због тога полако уништаваш. Некако је борба жестока међу нама…

Ако шта не променимо, чека нас и прави рат у догледно време. Рат из кога сигурно обоје излазимо као губитници. Изгубићу ја тебе, али изгубићеш и ти мене. Изгубићемо се прерарано! Шта ћеш болан ти без мене и шта ћу ја без тебе? Не знам имамо ли потребе за тим? Боље да смо на једној страни или бар у примирју. Шта мислиш о томе? Не би било лоше да овај разговор пробуди веру да ипак можемо један са другим или бар један поред другог. Све је боље од једног против другог. И једна мудра афричка пословица рече: “Сами идемо брже, удвоје идемо даље.”

Добро, да будем искрен и захвалан, како ми ниси ништа олако давао, ниси ми вала ни узимао. Иако сам некад киван, више на себе него на тебе, схватим да немам право да се љутим. А шта и да имам, као да би тебе то нешто тангирало. Може само да те изнервира и наљути. Ионако си сигурно понекад киван на мене. Вероватно због тога што ти тражим и узимам више него што ми је потребно. Али, све и да је тако, некако си вала себичан, само да знаш! Стипса жешћа. Још ми никад ништа ниси дао, ни поклонио а да се нисам „у зноју свом“ окупао… Да се нисам о жестоку јаду забавио за свако парче торте из те твоје богате посластичарнице.

Но, ипак ти хвала за све! Ево рука! Хвала ти што мислиш о „мом себи”. Видимо се ми ускоро на новој кафици коју ћу сигурно попити са нешто мање шећера. Сама од себе ће бити слађа. А и ти ћеш бити такав, веруј ми! Верујем ти!

P.S. Ово је био кратак разговор са мојим животом. Разговор који мора прећи у праксу, ако сам себи добро мислим. Какав ће бити ваш са вашим, ја то не могу да знам, али ви свакако можете. Ако смем да сугеришем, то треба ускоро и да сазнате. Проверите ваше мождано сандуче. Тамо вас одавно чека његова позивница за кафицу и разговор. Прескочите ону једну свакодневну, милиониту и мање битну и нађите мало времена за њега. Ко не пије кафу, нека пије чај да не би касније с њим очајавао.

P.P.S. Нађимо времена за живот. Боље са њим, уз њега или поред њега, него мимо њега. Он је изгледа спреман за договор и компромис. Чека нашу испружену руку… Пружимо му је!