Otprilike je na pola puta između kamena i kaldrme. Onog hercegovačkog i one beogradske. Zavoleo sam je odavno i fine me uspomene vežu za nju. Bila je raj na raskršću i mesto gde su oči u svom odsjaju nalazile toliko lepote da su one i ne tako lepe oči, posmatrajući nju, postajale prelepe. Uz nju je premorna duša opijena njenim svežim dahom obavezno mirno spavala. Na nju nije bilo potrebe trošiti toliko reči koliko na nekoga drugog. Pogled na nju i po njoj je govorio sve…

Naša planinska lepotica – Zlatibor. Mesto koje se moralo videti da bi se uopšte verovalo da postoji. Mesto zlatnih borova i prideva svakojake moguće lepote… Verovatno joj neće biti lako kada bude ovo čitala. Kao da joj je, nemoćnoj, već lako kada gleda kako se godinama iživljavaju nad njom svojim gramzivim, suludim idejama i gladnim nezasitim bagerima. Kao da je meni lako pisati takvu istinu o njoj. Bolnu istinu koja u dogledno vreme najavljuje nemili raskid jedne dugogodišnje iskrene i bezuslovne ljubavi.

Ljubav koja traje godinama. Niti je ona ljubomorna na moju suprugu, niti je moja supruga ljubomorna na nju. Odlazim i dolazim joj kad god mogu. I najavljeno i nenajavljeno. Mislim na nju i kad se ne viđamo. Pratim šta radi i kad nisam sa njom. Vraćajući se od nje, evo iz godine u godinu, kući nikada ne dolazim bez obavezne tuge sa ukusom gorke borove smole. Svaki put, dolazeći joj, još iz automobila primetim njenu sveže prolivenu krv u nekoj jezivoj građevini kojoj tu sigurno nije mesto. Takvoj pogotovo! U koracima gajim još veći strah koji se, malo kasnije, obavezno pokaže opravdanim…

Glavno šetalište Zlatibora

Detaljisati i nabrajati je uzaludno. Ali, zar će drugačije biti i ovo moje pisanje? Da bih bar delom dočarao taj genocid prirodne lepote i davljenje onog tradicionalno lepog i ugodnog osećaja na njoj, usudiću se. Na pojedinim, bukvalno nezaobilaznim, centralnim mestima, neba više nema. Praktično je nevidljivo. Pod spojenim svodovima krovova postoji jedna tanka svetla linija koja ukazuje na dve stvari. Jedna je da je gore ipak negde nebo, a druga, da su to, tim „centimetrom neba“ ili s par njih, u pitanju ipak odvojene građevine. Taman prema zakonu koji bi, na opštu radost „zadovoljenih“ inspektora, još samo u Budvi ili Kaluđerici mogao da prođe.

Jedna od, meni, najlepših perspektiva i razglednica na Zlatiboru koja je bila pravi biser svake očne zenice sada je zamenjena, armaturama, ogradom, ciglom i malterom, kako u pripremi tako i u već upakovane nedovršene gigant apartmane koji se oglasima na sav glas nude. Dragulj tog nestvarno širokog i dugog horizonta koji se pruža na jedine lokalne ski staze ubuduće će biti balkonska privilegija samo onih „dubokodžeparoša“ koji su se odazvali na pomenute oglase.

Glavno nezaobilazno šetalište poznato po živosti svojih prizemnih lokala, za velikog komšiju na svega par metara udaljenosti, dobilo je, doduše nedovršenu, grdobnu šestospratnicu. Zamislite – šestospratnica usred glavnog šetališta našeg Zlatibora! Pomenuh li pijacu? Moraću, pa to je valjda neki simbol Zlatibora koji se takođe nezaobilazi. Isti onaj koji, kako čuh, izmeštaju zarad nekog tržnog centra ili čega već. Bože ti, nekome u pamet, pomozi. Ne daj Bože, odmetnuti se malo pošire pa gledati to anarhično vršljanje po majki prirodi i onim prelepim borovima koji možda još samo ovu zimu goste te prelepe karavane belih nebeskih pahulja. Neke naredne će to verovatno biti domaćini od nekog drugog materijala…

Strogi centar naše lepotice

I najvećem građevinskom laiku kao i oskudnom prosečnom esteti sve je tu, manje-više, jasno. Zaista vlada prava oskudica urbanističkog smisla, ukusa i građevinske logike na našoj, sve ružnijoj, lepotici. Pečat njene sudbine se uglavnom nalazi u fiokama naših „instant edukovanih političara“. Tj. onih do kojih se preko raznih veza i vezica (svežanja) tako lako dolazi u red za silovanje naše jedinstvene srpske lepotice. I tako je oni udruženi nemilice siluju iz sezone u sezonu. Dosledno ružne i prave od nje veštačko jezgro usiljene urbane potrošnje koje je moglo da nikne na bilo kojem mestu naše zemlje Srbije. A ne na tom, za nju i za sve nas, po mnogo čemu jedinstvenom. Ne na tom njenom po kome se ta lepotica i pročula i postala ono što je nekada izvorno bila.

I oni neće stati, ubeđen sam. Neće stati dok na njoj bude ostao i jedan jedini „državni“ bor raspoloživ za oštricu te nemarne privatno-političko sekire. Neće stati jer je toliko neumornih kranova već stalo u red za kasapljenje. Tu kraja nema. Taj zalet ne može više ništa osim, ne daj Bože, neke prirodne katastrofe zaustaviti. Kažem, ne daj Bože, a ne bi me iznenadilo da se i ona sama jednog dana, povređena i uvređena, ne razjari i pokaže svoje zube. Pokaže šta može i ko je ipak jači. Pa da nejaki prosti čovek konstatuje da su njeni zubi ipak oštriji od njegove nemarne sekire…

Neko će sada biti tužan zbog ovih mojih reči. Ali, ja nisam i znam već puno njih koji će biti presrećni zbog ovog bloga. To su svi oni koji ga budu čitali za 5 ili 10 godina i koji će s gorkom setom konstatovati samo jedno: „Kamo lepe sreće da je bar na tome ostalo o čemu je on pisao“. Tada će već zlatna kosa naše lepotice izgubiti onaj svoj prirodni sjaj. Tada će njena otmena zelena haljina sa belim tufnicama okračati u sivi minić boje maltera, koji će na izvol’te nuditi sve i svašta. Tada će ona više ličiti na neku veštačku, silikonski izoperisanu lepoticu nego na onu prirodnu kojoj smo se divili sve te godine. Tada će da liči na sve drugo samo ne na ono na šta je nekada ličio naš prelepi, jednostavni, mirni i za našu dušu udobni “tadašnji“ Zlatibor!