Ма­на­стир За­ва­ла на­ла­зи се најед­ном кра­ју По­по­вог по­ља,та­мо гдје Тре­би­шњи­ца ско­ро под пра­вим углом скре­ће пут Ху­то­вог бла­та. Угра­ђен у сти­је­ну ко­ја се зо­ве Острог, овај древ­ни ма­на­стир ли­чи на не­ког ли­је­пог си­је­дог стар­ца, ко­ји на­сло­њен у ка­ме­ну сто­ли­цу гле­да плодно по­ље кроз ко­је те­че мо­дро­зе­ле­на Тре­би­шњи­ца.

Илустрација; Д. Стојановић (Политика)

Бог зна шта он та­ко за­ми­шљен, сје­тан и за­гле­дан пам­ти. Пам­ти чу­ве­ног про­ро­ка Гри­го­ри­ја ко­ји је са­хра­њен по соп­стве­ној же­љи под ње­го­вим пра­гом, да би га сви ко­ји ула­зе у ма­на­стир га­зи­ли и под­сје­ћа­ли на сми­ре­ње; сје­ћа се дје­ча­ка Сто­ја­на, ко­ји је у ње­му учио књи­гу чи­та­ти, а ка­сни­је све­ти­тељ постао под дру­гом сти­је­ном ко­ја се исто Острог зо­ве; сје­ћа се игу­ма­на Хри­сти­фо­ра, про­ро­ка и пје­сни­ка, и без­број­них ли­ца му­дра­ца и те­ жа­ка ко­ји су до­ла­зи­ли и про­ла­зи­ли но­се­ћи на сво­јим ли­ци­ма тра­ги­ку по­сто­ја­ња и дра­ му спа­се­ња, и тра­же­ћи у ње­му, у ма­на­сти­ру, мир Бож­ји.

Сје­ћа се тај свје­тли, ум­ни ста­рац, та ис­по­сни­ца смје­ште­на у овом нео­пи­си­вом кра­јо­ли­ку, и јед­ног од сво­јих мо­на­ха о ко­ме хо­ћу да вам ис­при­чам при­чу.

Он се звао Ге­ор­ги­је. Био је бла­го­лик, стар, во­лио је књи­гу, ли­је­по је пје­вао, а на­ро­чи­то је во­лио да се ша­ли и ши­ри ра­дост око се­бе. Го­ди­не 1937. игу­ман и брат­ство ма­на­сти­ра За­ва­ла Ге­ор­ги­ја по­сла­ше у Гор­ње Хра­сно, за­вал­ски ме­тох. Чу­де­сна је и дугач­ка исто­ри­ја Гор­њег Хра­сна. Оно се на­ла­зи на сје­вер­ном обо­ду По­по­вог по­ља, у не­по­сред­ној бли­зи­ни нај­ве­ћег по­но­ра ри­је­ке Тре­би­шњи­це зва­ног До­ља­шњи­ца. Ту је и пра­ста­ро мје­сто До­ља­ни, ко­је су у ста­ри­ни ра­зо­ри­ли Мле­ча­ни и ко­је ни­кад ни­је об­но­вље­но. Али и да­нас кад ви­ди­те До­ља­не, оста­не­те без ри­је­чи, ши­ро­ко отво­ре­них очи­ју. Без ми­сли, без об­ја­шње­ња не­ка­ко осје­ти­те да је исто­ри­ја овог сви­је­та у мно­го­ме стра­да­ње и ру­ше­ње.
Слич­ну суд­би­ну као До­ља­ни до­жи­вје­ће и Гор­ње Хра­сно у пр­вој по­ло­ви­ни и на са­мом кон­цу 20. ви­је­ка. Пред Дру­ги свјет­ски рат то бје­ше на­се­ље пу­но жи­во­та у чи­јој пу­но­ћи је учи­тељ и све­ште­ник био Ге­ор­ги­је, ка­лу­ђер за­вал­ски. Ово за Хер­це­го­ви­ну на­пред­ном је­ сто, у ко­ме бје­ше умно­гожи­те­ља, по­ред оста­лих до­ба­ра има­ло је ве­ли­ку ка­ме­ну цр­кву и шко­лу. Баш ту, из­ме­ђу цр­кве и шко­ле, у још јед­ном ка­ме­ном зда­њу, жи­вио је ка­лу­ђер Геор­ги­је ко­га су мје­шта­ни од ми­ља зва­ли Ка­ле. Бу­ду­ћи учен, до­био је за­да­ћу да ујед­но бу­де учи­тељ и све­ште­ник. Бје­ше ми­ро­љу­бив, до­бро­ћу­дан, па­ме­тан и обра­зо­ван, отво­рен за на­у­ку, а опет у све­му и са­свим све­ште­ник.

Љу­ди су га во­ље­ли и вје­ро­ва­ли му у све­му што чи­ни и го­во­ри. Мје­шта­ни Гор­њег Храсна на­ро­чи­то су му би­ли за­хвал­ни што учи њи­хо­ву дје­цу, што их ли­је­по вас­пи­та­ва, да бу­ду по­слу­шна и до­бра. Ње­го­во дво­ри­ште, ко­је је исто­вре­ме­но би­ло и школ­ско, би­ја­ше мје­сто су­сре­та и не­па­тво­ре­ног ди­ја­ло­га. Че­сто је во­дио раз­го­во­ре са све­ште­ни­ци­ма ри­мо­ка­то­ли­ци­ма и ислам­ским вјер­ским учи­те­љи­ма – има­ми­ма, хо­џа­ма и ха­џи­ја­ма. Био је про­сто стуб, око ко­га се све кре­та­ло, а да
је то све при­мао и ра­дио с не­ком ла­ко­ћом и до­бро­том.

А он­да је до­шло стра­шно ври­је­ме Дру­гог свјет­ског ра­та. Го­во­ри­ло се ка­ко од­во­де и уби­ја­ју љу­де на свим стра­на­ма – у Мо­ста­ру, Сто­цу, Жи­то­ми­сли­ћу, Та­сов­чи­ћи­ма, Га­бе­ли, Клеп­ци­ма и свим по­по­во­пољ­ским се­ли­ма. Од­во­ди­ли су нај­при­је учи­те­ље, све­ште­ни­ке и углед­не до­ма­ћи­не.

– Бје­жи, по­пе, ти си пр­ви ако до­ђу у Гор­ње Хра­сно – упо­зо­ра­ва­ли су га љу­ди. Он је са­мо ћу­тао.

Уста­ше су по­чет­ком ма­ја 1941. го­ди­не на­ ре­ди­ле Ша­ба­ну Еле­зо­ви­ћу и Му­ју Га­ле­ши­ћу, ком­ши­ја­ма из Гор­њег Хра­сна, да под окриљем но­ћи оду и на спа­ва­њу у па­ро­хиј­ском ста­ну ухва­те Ге­ор­ги­ја, а за­тим да га од­ве­ду у По­по­во По­ље, ко­је је у то ври­је­ме би­ло пре­пла­вље­но во­дом, те да га уби­ју код по­но­ра До­ља­шни­ца и по­том ба­це у по­нор да га не би Ср­би за­ко­па­ли у гроб и по­што­ва­ли и по­сли­је смр­ти као што су за жи­во­та.

Еле­зо­вић и Га­ле­шић узе­ше Ге­ор­ги­ја и су­тра­дан у зо­ру већ бје­ху над по­но­ром. Ка­да су сти­гли, из­ва­ди­ше бри­тву и ре­ко­ше му да се об­ри­је, а ка­лу­ђер их упи­та за­што то чи­не и по­ни­жа­ва­ју га ка­да пу­шку има­ју и у по­нор га мо­гу гур­ну­ти. Они му ре­ко­ше да ћу­ти и да се не бу­ни. Об­ри­ју му бра­ду, ски­ну ман­ти­ју и ба­це је у по­нор. Два­пут пук­ну из пу­шке, а ње­му ве­ле да бје­жи куд год зна, а нај­бо­ље ако га ко има пре­ве­сти пре­ко ри­је­ке, да се до­че­па пру­ге.

– Та­мо хва­тај воз, бје­жи одав­де и ни­ка­да се ви­ше не вра­ћај – по­са­вје­то­ва­ше га.
– Ина­че на­ма жи­во­та не­ма.

Ту се Ге­ор­ги­је сје­ти јед­ног до­брог чо­вјека Пе­ра Ба­ли­ћа, ка­то­ли­ка из Тур­ко­ви­ћа, и не­ка­ко га до­зо­ве. Он је је имао бар­ку те од­мах до­ђе и пре­ве­зе га на дру­гу стра­ну Попо­ва по­ља, да би ода­тле на­ста­вио пу­то­ва­ње же­ље­зни­цом. Ка­да је у Тур­ко­ви­ћи­ма ушао у воз, ле­ги­ти­ми­са­ли су га Ни­јем­ци, ски­ну­ли су га са во­за у Ча­пљи­ни, те је Ге­ор­ги­је на­кон то­га доспио у ло­гор Да­хау у Њемач­кој, гдје је жив до­че­као крај ра­та.

***
У је­сен 1945, у се­лу по­ ха­ра­ном,по­ни­же­ном, ожало­шће­ном, пу­ном ти­ши­не и бо­ла од­јед­ном за­гра­ја­ше дје­ца:
– Љу­ди, ево по­кој­ног калу­ђе­ра. Нај­при­је је до­шао у ку­ћу сво­га до­брог при­ја­те­ља Да­ни­ла Жар­ко­ви­ћа, а овај ска­ме­њен, сре­ћан и за­чу­ђен до­зва сво­га не­ћа­ка Јо­ва и ре­че:

–Ево по­кој­ног ка­лу­ђе­ра.

На­ста­де га­ла­ма кроз се­ло као да се не­што про­ло­ми­ ло кроз бол­ну ти­ши­ну ко­ја је не­свје­сно тра­ја­ла пет го­ ди­на стра­шног ра­та. Ге­ор­ги­ју бје­ше по­сје­ди­ла
ко­са и бра­да, али то је био он. Ишао је из­ме­ђу дје­це ћу­те­ћи.Кад је ушао у цр­кву, она је већ би­ла дуп­ке пу­на, по­мо­ли­ше се крат­ко, про­чи­та­ше Сим­вол вје­ре и Оченаш.

Сви су га гле­да­ли са стра­хом и чу­ђе­њем. Сје­до­ше на ста­ро мје­сто из­ме­ђу ку­ће и сру­ше­не шко­ле. Упи­та их ко ни­је пре­жи­вио стра­дања, а они му на­бра­ја­ше ти­хо и по­ла­ко: Вој­ко, Љу­бо, Да­ни­ло, Ми­лу­тин, Ми­хо, Са­ва, До­ста, Ви­да, Ко­виљ­ка, Или­ја, Ми­лан, Јо­во, Ми­хо, Да­ни­ло, Бо­жи­дар, Бо­г­дан, Ри­сто, Мар­ко, Лу­ка,Ог­њен, Лу­ка, Ду­шан, Но­во, Мило­сав, Дра­го, Ни­ко­ла, Алек­са, Шће­по, Да­ни­ца, Ђур­ђа, Ми­тар, Да­ни­ло, Бо­жи­ца, Ла­зар, Урош, Са­ва, Спа­со­је, Ни­ко­ла, Ла­зар, Ми­ло­
ван, Ри­сто, Бран­ко, Ан­ђел­ко, Си­мо. И та­ко на­бра­ја­ше ре­дом.

Вра­ћа­ли су су­зе ко­је су на­ви­ра­ле из гру­ди, гу­ше­ћи плач и је­ца­је. Он­да га је­дан ста­ри Хер­це­го­вац, ви­сок и го­спод­ствен, по све­му угле­дан и па­ме­тан, упи­та:
– А ка­ко ти, оче, пре­те­че?

И он им ис­при­ча све по ре­ду. На­ста­де мук, по­че­ше се не­што са­шап­та­ва­ти. Он их је глeдао исто као и не­кад при­је, знао је да ће му све ре­ћи и да му вје­ру­ју. Че­као је. По­том онај исти чо­вјек про­го­во­ри:

– Оче,ми смо оне љу­де ту­жи­ли да су те уби­ли. Ено их у Ча­пљи­ни у за­тво­ру.

Гле­дао их је све мир­ним по­гле­дом, а он­да устао и го­во­рио им о до­бро­ти, о то­ме ка­ко зло не мо­же ни­ка­да по­би­је­ди­ти до­бро, да ни­ка­да не тре­ба ми­сли­ти да су сви љу­ди зли и слич­но.

– Иако у сви­је­ту до­бро и зло по­сто­је исто­ вре­ме­но, ни­ка­ква син­те­за ме­ђу њи­ма ни­је мо­гу­ћа – ре­као је. – Раз­ли­ка је у то­ме што зло не­ста­је и пу­сти, су­ши се и уми­ре, а до­бро цвје­та и тра­је вјеч­но. Гле­да­ли су га не­тре­мице, из­о­штрио му се по­глед на­јед­ном а ри­јеч по­ста­ла брит­ка.

– Бра­ћо и се­стре, не до­пу­сти­те да се усљед ове не­сре­ће у ср­ца на­ша на­ста­ни по­губ­на озло­бље­ност.

Он­да се, опет ти­хо и бла­го, обра­тио чо­вје­ку ко­ји је го­во­рио са њим у име свих.

– Ви ће­те – по­ка­зао је на оног ви­со­ког чо­вје­ка и на Да­ни­ла – ују­тру ра­но са мном у Ча­пљи­ну да љу­де осло­бо­ди­мо.

– Ка­жу да је ње­го­ва рје­чи­тост у су­ду по­ мо­гла да се све свр­ши бр­зо. А Ша­бан Еле­зо­вић и Му­јо Га­ле­шић крат­ко за­тим сте­ко­ше ли­јеп углед у кра­ју и до­би­ше др­жав­ни по­сао на же­ље­зни­ци, гдје су ра­ди­ли до пен­зи­је. Че­сто су сла­ли по­здра­ве и да­ро­ве сво­ме при­ја­те­љу ка­лу­ђе­ру Ге­ор­ги­ју ко­ји је оста­так жи­во­та про­вео слу­же­ћи у Бе­о­гра­ду. На­и­ме, од пред­рат­них 70 све­ште­ни­ка у Хер­це­го­ви­ни пре­жи­вје­ло је са­мо њих пет. Ме­ђу ко­ји­ма и по­кој­ни отац Си­ме­он До­бри­ћев­ски, ко­ји ми је ово све ис­при­чао.

***
Зло­чин­ства су на­ста­вље­на и овом по­след­њем ра­ту та­ко да у Гор­њем Хра­сну не­ма ви­ше ни цр­кве ни шко­ле ни на­ро­да. Гроб­ни­ца по­стра­да­лих у Дру­гом свјет­ском ра­ту је ми­ни­ра­на 1992, а ко­сти им не­дав­но пре­ни­је­те у ма­на­стир За­ва­лу.
Ко­јим год пу­тем да кре­не­те кроз овај крај је­ два ће­те сре­сти чо­вје­ка би­ло ко­је вје­ре или на­ци­је. Ипак ту и та­мо срет­не­те по­не­ко­га. Осим пре­пла­ну­лог ли­ца и ко­шча­те гра­ђе, ко­ја кра­си све јед­на­ко, би­ло ко­је вје­ре да су, на вас ће ути­сак оста­ви­ти очи ових љу­ди. На­кон ду­жег по­сма­тра­ња чи­ни се да су то очи пу­не бо­ла и
ту­ге на ко­је ни­ко ни­ка­да ни­је ста­вљао ме­лем. Те очи гле­да­ју и ви­де ка­ко је све уоко­ло по­ста­ло пу­сто. У том бол­ном по­гле­ду као на не­ком екра­ну сто­ји по­ру­ка да је кла­ње би­ло уза­луд­но. Сва­ко мо­же у том по­гле­ду про­чи­та­ти исти­ну – да ви­ше не­ма ни­ко­га, ни њих, ни нас.

Кад би ма­кар ова при­ча мо­гла би­ти бла­ги облог на те очи. Знам, мно­ги ће ре­ћи: шта је је­дан при­мјер људ­ско­сти у од­но­су на то­ли­ка не­чо­вје­штва, кла­ња и уби­ја­ња. Ипак, не за­бо­ра­ви­мо да ма­ла свје­тиљ­ка ве­ли­ки мрак пре­тво­ри у ни­шта­ви­ло. Та­ко и сва­ко људ­ско до­бро­чин­ство има ви­ше сна­ге од свих за­ла. Јер, ка­ко је го­во­рио отац Ка­ле – зло до­ђе и про­ђе, а до­бро се до­брим вра­ћа.