Оде он. И одлазећи, маше нама Свети Никола. Одмахује и поручује: „Чекајте ме, доћи ћу ја вама опет за годину дана, а до тада вас, по договору, чувам и пазим. Доћи ћу и вама што славите, а доћи ћу и вама што долазите на то славље. Доћи ћу, иако ме доста вас од гозбе, ића и пића, дима, буке, музике и халабуке уопште и не видите и не чујете. И овај пут нисте ни видели, ни чули а поред толико ушију и, кандилима, осветљених икона пред вашим очима. Доћи ћу и даље долазићу, а право да вам „речем“, све ми се мање код већине вас више долази…“

„Следећи Христа, хвала Богу његовом, мом и вашем, праштам ја вама – праштам све. И онима који ме славе на помало или потпуно погрешан начин, праштам. Онима којима је битнија трпеза и шта ће гост закључити и сутра причати од онога због чега је тај гост уопште и дошао, такође праштам. Онима који ме славе само због неког реда, традиције и помодарства а не из потребе – праштам. Оних који не знају ни зашто ме славе, доста сам се ноћас нагледао и такође им праштам. Онима који ме славе по кафанама, ресторанима и шаторима, наравно да ћу опростити.

Онима који су се на посни дан, један једини мој у години, прејели, омрсили, понапијали – морам опростити. Онима који су у свој тој гунгули викали и несвесно псовали и мене и Бога као и остале госте, не само да ћу опростити, него ћу се и помолити за њих. Онима који не верују ни у мене ни у Бога, а који су први, жедни и изгладњели, поседали за столове мојих „штићеника“, како да не опростим. Онима који су сада на трежњењу или са прстом у грлу, уз опрост, желим брз опоравак. Онима који су се вечерас припити „посвадили“ и закрвили, уз искрену жељу да ускоро примире, моментално праштам.

Онима који су дошли на част и славље у кућу оних о којима мисле, желе и причају све најгоре, без двоумљења праштам. Њима је опрост најхитнији. Онима који ме славе што ме морају славити само зато што ме је неко њихов пре њих славио – тужан праштам. Онима којима је битнији био квалитет озвучења, јачина децибела и избор песама од тишине коју данас проповедах, него шта него да ћу опростити. Они само не знају… Онима који су вечерас попуштали своје каишеве за по једну или две рупе, занемарујући умереност коју свима данас саветовах, опет праштам. Онима који више својих очију улажу у помно праћење шта ће им гост донети, него да ли ће му уопште доћи – морам опростити. С друге стране, онима који се утркују и поклонима такмиче ко ће ближе домаћину „прићи“, опростићу кад стигнем.

Онима који долазе само ради пића и јела, а не због тога што цене и поштују домаћина, како не опростити. Онима који зову у кућу оне које не цене и не поштују, опростићу одмах после ових претходних. Онима који и зову и долазе само због неког интереса и користољубља, а не из узајамне љубави и поштовања, праштам немилице. Онима који славе а ентеријер цркве очима не гледају, ишчуђен праштам. Онима који су ту а никог свог не славе треба и хоћу, олако, опростити. Онима који ме лепе, провлаче, честитају и најављују по тим ђавољим „зидовима“, такође праштам. И праштам и питам сам себе би ли ко знао да долазим и да сам дошао да није тог и таквог „инфо малтера“ по зидовима.

Онима који наредних 364 дана неће прићи мојој икони, н’о ће она бити њихов прашњави украс на зиду, праштам са сузом у очима. Онима који су ме изневерили и без крупна и велика разлога прескочили или одустали од овогодишњег уважавања дана мог, тј. њиховог, опомињући, праштам.

Но хвала милом Богу, има још и онаквих а да нису такви… Видех ноћас и оне који ме уважавају и славе како то треба и доликује. И мени и њима. Али, таквих је, нажалост, некако све мање. Као и свих оних који хоће и требају учити од њих… А свима онима који ишчекују, доживљавају и само својим телима, без њихова духа, спроводе тај наш дан у изворном смислу речи „славље“, попут сваког другог славља и весеља, сутра ћу опростити.

Нека остане нешто и за сутра, „после мене“, за опростити. За данас је доста праштања било. А и очи су ми од свега виђеног данас и ноћас, некако тешке и уморне, али и даље довољно отворене да отворе и погледају неке друге очи којима је мој опрост потребан и намењен. Кренућу од тих твојих, Вукоје…”

Божо Вукоје