Весели моји Херцеговци, нарочито они источни. И ја њихов, међу њима и са њима. Сој људи генетски рађан на локалитету једне неравне „камене плоче“ ограђене шумом, кршом и „сумало“ сланом водом с југа. Да, баш плоче и то оне Херцегове која је била већа док је била старија или велика док је била она стара.

Плоче од чврстог, јаког и пустог камена, Божјом руком прошараног по којом зеленом и плавом жилом, ето чисто да се преживи. Весели моји Херцеговци, нарочито они источни. Сви прављени с разлогом, одгајани с неком неписаном замишљеном намером и превеликим очекивањима…
Баш као што у филмовима гледамо оне измишљене киборге (човек-машине) које спремају за све и свашта и који могу исто то, јачи, отпорнији и издржљивији. Само што Херцеговци нису измишљени, они су стварани и створени таквим какви јесу. Већински „подизани“ са обећаном судбином да једног дана напусте обе своје мајке, једну која их је дојком одојила и другу која их је каменом одгојила. И тако заиста бива. Та судбина скоро да не греши у свој процени и намери. Нема где их нема! Нема где нас нема! А „расадник“ и даље, хвала Богу, „сеје“ и постоји!

Ретко ћеш срести више народа да је однекуд отишло, а да га више има и да више “живи“ тамо одакле је пошло. Ретко ћеш наћи више „чељади“ да је однекуд негоњено „побегло“, а да има већу жељу да се тамо врати. Ретко ћеш наћи таквог соја људи да га је мање у свом месту, а да је то место више у његовим мислима. Ретко ћеш наћи више нечијег народа који је толико дуго „од некуд“ пресељен, а да још није „од туд“ расељен. Ретко ћеш игде наћи народа који у току дана преко језика више претури нечега, колико Херцеговци Херцеговине, у свим њеним облицима. Много ћеш ти шта „ретко“ кад је та Херцеговина и њени људи у питању.

Оно што није ретко кад смо ми у питању је да већина наших људи дође, прође, буде, или остане у Београду. Месту без којег Херцеговина изгледа неће и не може. Што генима што стопалама, несебично у њ’ шаље и увек је слала оно најбоље што је имала… Без икакве гаранције да ће му то једног дана бити враћено назад. Али, она и не брине због тог непотписаног и за њу, свакако, тужног реверса који је немерљиво кошта и угрожава. Зна она да се те њене жиле куцавице, временом и годинама, сливају и на крају ипак слију у њену главну аорту која вековима немилице пуни то њено јако „камено“ и неуништиво срце.

Већина нас Херцеговаца у Београду је дошла због себе, не због Београда што је он велик и моћан и што све и свашта пружа. Дошли смо једним „озбиљним послом“ који траје па и наш читав радни век. Београд нам дође само као „топла канцеларија“ са предивним погледом на све и свашта, којој само понекад отворимо „прозор“ да би опустили очи и „проветрили“ наш неуморни мозак. И којој само понекад одшкринемо врата да би прошетали наше ноге и осетили глаткоћу њене изгланцане калдрме…

Свесно дозвољавамо и прихватамо чињеницу да Београд ипак живи нас, а не ми њега. Да он цени и прихвата нас, колико и ми њега. Да се уважавамо и поштујемо без оне фаталне драмске љубави којој једног дана ипак дође крај. Дошли смо углавном без игде ичега осим оне две торбе крпа и обавезним пакетом мајчиних ђаконија на којима смо „трбухом“ расли и одрастали. Са понетом сликом мајчиних суза у очима и чврстог очевог стиска у рукама…. Стиска који се вечно осећа и у којем ти је много тога „записано“, и без да се каже и без да се напише… Дошли смо са себи јасним циљем, оставиши кући превелика очекивања очева и забринуте мајке које мисле да смо увек гладни. Од фанатичне посвећености том циљу, Београд некако остављамо да буде и живи ту поред нас. Онакав какав јесте и онакав какав чујемо да јесте. Ретко „дубоко у њему“, „он исто тако у нама“…

Никада га спознати не можемо и нећемо као неко његов. Чули смо ми и знамо мање-више за све у њему, али то није довољно. Београд тражи, нуди и очекује много више од тога да би ти потписао своју титулу, а титула правог „Београђанина“ се тешко стиче међу нама Херцеговцима. У томе нас шишају сви они више посвећенији граду него себи. Они који у Београд долазе због њега, а не због себе. Они које Београд прво занесе, потом заведе и на крају фатално освоји. С нама то ипак иде доста, доста теже. Можда, баш због тог срца каменог. Него, питање је колико и Херцеговци желе ту титулу. Они који су је пожелели, дозволивши себи да их Београд понесе и себи однесе, сасвим сигурно су је стекли. Ретки су, али познајем и такве међу нама.

Но, нико не може рећи ни да је Београд имун на Херцеговце. Толико је њих знамених и познатих који су му, свако својим трагом у калдрми, толико дали и допринели да би он био то што јесте. Па били они рођени у њему или пристигли у њега. Печат је то, више, којем тинта не бледи…

Херцеговци дан проводе са Београдом али, ипак навече лежу у кревет са својом Херцеговином. Патриотска и генетски усађена прељуба коју великодушни Београд деценијама прашта. Не кажњава и не свети се. Прихвата ту нашу емотивну тврдоглавост и „рану“ прве љубави као што и ми прихватамо и поштујемо све што је у њему и његово, неретко и својатајући га. Што је фино и пожељно. Љубави има за све. И у камену и у калдрми. И у Херцеговини за Београд и у Београду за Херцеговину…

Аутор: Божо Бобан Вукоје
Извор: Вукоје.рс