Ljubav. Pišem o ljubavi, jer uvek navijam za ljubav. Koja god da je liga u pitanju i ko god između koga da „igra“, ja želim da ljubav pobedi! Pišem o onoj pravoj istinskoj ljubavi, a ne o tamo nekoj nužnoj „imenici“ od 5 slova kojom se svakodnevno ispiraju naša usta i teše naše uši… Da je sreće, ljudi bi se samo voleli i “živeli” od ljubavi, jer od nje može da se živi. Naravno, ne bukvalno, ali kad imaš i znaš da sačuvaš pravu ljubav, onda ti dosta manje svega drugog treba i nedostaje. Shvatiće to već poneko…

Ljubav. Ma to ti ga je čudo neko. Neobjašnjivo i neviđeno. Doduše, možda i viđeno, ali sve to što se vidi i ne mora biti ljubav. Kao što i ono što se ne vidi može biti ljubav. Ona se ne potvrđuje dokazima, već isključivo svojim razlozima. Kao i svaki, dokaz se može galantno „podmetnuti“, dok razlog one prave ljubavi ne može. Niko i nikada. On se može samo osetiti ili ne osetiti i to u jednoj jedinoj sekundi koja joj je nekada sasvim dovoljna…

Ljubav je nešto što nije zaljubljenost. Jedno je kulminacija, drugo je njegova uvertira. Sve do raspleta. To je nešto što imamo i kad mislimo da nemamo. Nešto što nemamo i kad mislimo da imamo. Nešto što, svesno ili nesvesno, uvek očekujemo i uvek nudimo. Nešto što dolazi i odlazi, jenjava, zri i nadolazi. Nešto što ulazi u nas bez kucanja i bez pitanja… Niti je ko može silom uterati, ni isterati sve dok sama ili ne „bane“ ili ne zalupi naša vrata. A ostaje koliko joj se svidi, tačnije – koliko joj mi dozvolimo ili razloga za ostanak blagodarimo…

Ljubavi. Nema gde je nema, vreba i moguća je na svakom koraku koji se „napravi“. I po suncu i na kiši… Napada i kad joj se čovek najmanje nada. Isto tako, zna da beži i nestane kad joj se hoće. Obuzima vesele ljude, goni ih na najveća ljudska ushićenja i spušta ih na najveće moguće patnje. Uzvišeni pokretač mnogo toga, a kočničar svega, jer sa njom je sve nekako lakše, a bez nje – sve dosta teško. Prava ljubav danas predstavlja jedan istinski uspeh, iako to ne bi trebalo da bude, jer ljudi su predodređeni na ljubav i uzajamnost. Ona bi trebalo da se podrazumeva, a ne da se od Boga molitvom traži, koliko je danas česta i prisutna. Ne na „papiru“, već u srcu i u mislima…

Ljubav. Ulazi obično na oči, a nekad je i najobičniji poluosmeh dovoljan da kapci odškrinu svoje odaje i daju joj šansu… Obožava one toplije krajeve oko srca gde sviće svoje prvo gnezdo i “kuje” osvajačke strategije… Odatle, hita ka srcu koje vremenom osvaja ili ne osvaja, bez obzira na to šta kaže razum, ako slučajno ima šta da kaže. Jer, nju razum često ne zanima. To je za nju sporedna stvar koja može da utiče na njeno ostvarenje, dok njenom postojanju ne može ništa. Znači, ima je i kad je „blizinom nema“ i kad se okom ne vidi i ušima ne čuje. Ta se ljubav gleda srcem, a ne očima. Hrani nadom, a ne poljupcima. Osluškuje damarima, a ne ušima. Živi mislima, a ne dodirima. Sve do jednom, pa na ovu ili onu stranu. Kada gubi ili pobeđuje… Kad se rađa ili nestaje…

Nema toga koji nije patio, a da je voleo, niti onoga koji će voleti, a da neće patiti. Nema ni onoga ko je imao, a da je nije, na ovaj ili na onaj način gubio i izgubio. Nema onoga koga nije zadesila, a neke od njih i udesila. Nema onoga ko je nje sit, koji je nije poželeo opet i natrag, i od sebe i „nazad“. Leka protiv osjećaja ljubavi nema, niti će ga ikada biti. Leka protiv posledica ljubavi ima, ali opet u ljubavi. Vreme, obično obojeno patnjom, nije lek, već, poput morfijuma, samo odložno i umirujuće dejstvo utehe da drugog leka nema. Onaj koji se brzo izlečio, nije ni voleo, niti ljubav imao. Bar ne onu o kojoj ja ovde pišem.

Ljubav. Kao i sve – sa svojim vrlinama i manama. Troši se, retko ne lapi s godinama. Nijedna nije večna osim onih tragično izgubljenih. Češće traje kraće nego duže, a vek trajanja joj zavisi isključivo od onih čija je. Previše je osetljiva. Ranjiva. Njena najmanja rana jača je od najvećeg „leka“ koji je kasnije leči. Za ranama ostaju trajni ožiljci dela koja se ne zaboravljaju, a za lekom „kutija“ koja se baca ili reč koja se zaboravlja. Lako ju je izgubiti. Često i sa razlogom, još češće i bez razloga, kad liči na prhku pticu selicu, često i lutalicu neumornih krila…

Postoji da bi bežala i bila hvatana. I naravno – „uhvaćena“, kada u belim, lepim i doživotno vernim labudovima dobija svoju punu smisao! Nikako uhvaćena pa “ogradom zarobljena”, jer ona koja je takva, mislima će, ili već je – odavno odbegla i spremna za novo hvatanje, što ne znači da će biti uhvaćena. Status neulovljene lovine, ujedno i neuspešnog lovca može imati dok dahom postoji onaj čija je. I to je njena najtužnija istina – kad je “ima”, a nema je, kada želi i hoće da je bude…

Ljubav. I svemoguća i nemoguća je. Mnogo se lakše gubi nego što se nalazi i dobija. A, najteže ju je zadržati. Zna biti osvetoljubiva. I tu greši, jer se u suštini sveti samoj sebi i tako pokazuje svoju patnju i slabosti. Usko je vezana za vreme i strpljenje, u smislu da čovek, ukoliko je istinski želi, mora pronaći ta dva resursa u sebi ne bi li je jednog dana zgrabio i imao… Retko, baš retko se ona prava dobija “na tacni” i odmah. Nestrpljivo brzim i lakomislenim koracima ka njoj, ustvari koračamo unazad i sve dalje od nje…

I dosta je. Neka se slova o njoj sama pišu i da se ne otkucaju… Neke se reči same od njih slažu i da se ne napišu. Nešto se u ovom životu čudno dešava i što ne sme da se desi. Sve sa nekim neobjašnjivim razlogom i objašnjivom srećom. Srećom koja priča neku svoju neverovatnu priču, a s dubokom i potajnom željom da preraste u bajku. Bajku ljubavi i bajku kakvih više nema, jer nema ko da ih piše, ali možda ima ko da ih čita (živi)… Samo je pitanje, ko danas više veruje u bajke? Verovao ili neverovao, one zaista postoje, bar na nekom parčetu papira i u nečijim mislima…

I nekoga hrabre, nekoga teše, a nekoga plaše. Kako ko i šta izabere od toga? A šta god izabere, sve će to opet biti ljubav, sa svim onim njenim melodijama, kako tužnim, tako i radosnim koje svi mi, našim životima, “pevušimo i oplakujemo”…

Autor: Božo Boban Vukoje
Izvor: vukoje.rs