Љубав. Пишем о љубави, јер увек навијам за љубав. Која год да је лига у питању и ко год између кога да „игра“, ја желим да љубав победи! Пишем о оној правој истинској љубави, а не о тамо некој нужној „именици“ од 5 слова којом се свакодневно испирају наша уста и теше наше уши… Да је среће, људи би се само волели и “живели” од љубави, јер од ње може да се живи. Наравно, не буквално, али кад имаш и знаш да сачуваш праву љубав, онда ти доста мање свега другог треба и недостаје. Схватиће то већ понеко…

Љубав. Ма то ти га је чудо неко. Необјашњиво и невиђено. Додуше, можда и виђено, али све то што се види и не мора бити љубав. Као што и оно што се не види може бити љубав. Она се не потврђује доказима, већ искључиво својим разлозима. Као и сваки, доказ се може галантно „подметнути“, док разлог оне праве љубави не може. Нико и никада. Он се може само осетити или не осетити и то у једној јединој секунди која јој је некада сасвим довољна…

Љубав је нешто што није заљубљеност. Једно је кулминација, друго је његова увертира. Све до расплета. То је нешто што имамо и кад мислимо да немамо. Нешто што немамо и кад мислимо да имамо. Нешто што, свесно или несвесно, увек очекујемо и увек нудимо. Нешто што долази и одлази, јењава, зри и надолази. Нешто што улази у нас без куцања и без питања… Нити је ко може силом утерати, ни истерати све док сама или не „бане“ или не залупи наша врата. А остаје колико јој се свиди, тачније – колико јој ми дозволимо или разлога за останак благодаримо…

Љубави. Нема где је нема, вреба и могућа је на сваком кораку који се „направи“. И по сунцу и на киши… Напада и кад јој се човек најмање нада. Исто тако, зна да бежи и нестане кад јој се хоће. Обузима веселе људе, гони их на највећа људска усхићења и спушта их на највеће могуће патње. Узвишени покретач много тога, а кочничар свега, јер са њом је све некако лакше, а без ње – све доста тешко. Права љубав данас представља један истински успех, иако то не би требало да буде, јер људи су предодређени на љубав и узајамност. Она би требало да се подразумева, а не да се од Бога молитвом тражи, колико је данас честа и присутна. Не на „папиру“, већ у срцу и у мислима…

Љубав. Улази обично на очи, а некад је и најобичнији полуосмех довољан да капци одшкрину своје одаје и дају јој шансу… Обожава оне топлије крајеве око срца где свиће своје прво гнездо и “кује” освајачке стратегије… Одатле, хита ка срцу које временом осваја или не осваја, без обзира на то шта каже разум, ако случајно има шта да каже. Јер, њу разум често не занима. То је за њу споредна ствар која може да утиче на њено остварење, док њеном постојању не може ништа. Значи, има је и кад је „близином нема“ и кад се оком не види и ушима не чује. Та се љубав гледа срцем, а не очима. Храни надом, а не пољупцима. Ослушкује дамарима, а не ушима. Живи мислима, а не додирима. Све до једном, па на ову или ону страну. Када губи или побеђује… Кад се рађа или нестаје…

Нема тога који није патио, а да је волео, нити онога који ће волети, а да неће патити. Нема ни онога ко је имао, а да је није, на овај или на онај начин губио и изгубио. Нема онога кога није задесила, а неке од њих и удесила. Нема онога ко је ње сит, који је није пожелео опет и натраг, и од себе и „назад“. Лека против осјећаја љубави нема, нити ће га икада бити. Лека против последица љубави има, али опет у љубави. Време, обично обојено патњом, није лек, већ, попут морфијума, само одложно и умирујуће дејство утехе да другог лека нема. Онај који се брзо излечио, није ни волео, нити љубав имао. Бар не ону о којој ја овде пишем.

Љубав. Као и све – са својим врлинама и манама. Троши се, ретко не лапи с годинама. Ниједна није вечна осим оних трагично изгубљених. Чешће траје краће него дуже, а век трајања јој зависи искључиво од оних чија је. Превише је осетљива. Рањива. Њена најмања рана јача је од највећег „лека“ који је касније лечи. За ранама остају трајни ожиљци дела која се не заборављају, а за леком „кутија“ која се баца или реч која се заборавља. Лако ју је изгубити. Често и са разлогом, још чешће и без разлога, кад личи на прхку птицу селицу, често и луталицу неуморних крила…

Постоји да би бежала и била хватана. И наравно – „ухваћена“, када у белим, лепим и доживотно верним лабудовима добија своју пуну смисао! Никако ухваћена па “оградом заробљена”, јер она која је таква, мислима ће, или већ је – одавно одбегла и спремна за ново хватање, што не значи да ће бити ухваћена. Статус неуловљене ловине, уједно и неуспешног ловца може имати док дахом постоји онај чија је. И то је њена најтужнија истина – кад је “има”, а нема је, када жели и хоће да је буде…

Љубав. И свемогућа и немогућа је. Много се лакше губи него што се налази и добија. А, најтеже ју је задржати. Зна бити осветољубива. И ту греши, јер се у суштини свети самој себи и тако показује своју патњу и слабости. Уско је везана за време и стрпљење, у смислу да човек, уколико је истински жели, мора пронаћи та два ресурса у себи не би ли је једног дана зграбио и имао… Ретко, баш ретко се она права добија “на тацни” и одмах. Нестрпљиво брзим и лакомисленим корацима ка њој, уствари корачамо уназад и све даље од ње…

И доста је. Нека се слова о њој сама пишу и да се не откуцају… Неке се речи саме од њих слажу и да се не напишу. Нешто се у овом животу чудно дешава и што не сме да се деси. Све са неким необјашњивим разлогом и објашњивом срећом. Срећом која прича неку своју невероватну причу, а с дубоком и потајном жељом да прерасте у бајку. Бајку љубави и бајку каквих више нема, јер нема ко да их пише, али можда има ко да их чита (живи)… Само је питање, ко данас више верује у бајке? Веровао или неверовао, оне заиста постоје, бар на неком парчету папира и у нечијим мислима…

И некога храбре, некога теше, а некога плаше. Како ко и шта изабере од тога? А шта год изабере, све ће то опет бити љубав, са свим оним њеним мелодијама, како тужним, тако и радосним које сви ми, нашим животима, “певушимо и оплакујемо”…

Аутор: Божо Бобан Вукоје
Извор: вукоје.рс