Не знам ја колико ће ово пријати ушима већине приватника, послодаваца, газда, власника, фаца и шмекера (па ко се у чему пронађе) који у својим рукама држе неку врсту “бизниса”. Апсолутно небитно коју, почев од обичне пиљаре, кафића, праонице аутомобила, “fast food-a” па све до оних најозбиљнијих инжењерских фирми и ИТ компанија које предњаче у привредном развоју своје земље.

Оним разумним и реалним који прате и адекватно се прилагођавају дешавањима на тржишту радне снаге, сигурно неће тешко пасти. Онима који су свјесни, али својим признањем и поступцима по том питању одолијевају, можда ће отворити које око. Онима који ће ово игнорисати, биће најлакше. Њих ово не дотиче као што их не дотиче ни будућност њиховог бизниса која ће их једног скоријег дана изненадити као формирана санта леда у сред Сјеверног пола.

Плашим се да је неке од њих та санта већ мало освјежила, неке добро најежила док су неки од њих сасвим сигурно пред само један степен од тачке смрзавања и врло их мало дијели од оних чији је ПИБ сада већ негдје на -20⁰ и који се свог успјешног бизниса и “златних дана” сада само радо присјећају. Сви они у свом неуспјеху или недовољном успјеху имају један врло осјетљив заједнички изазов – однос према радној снази, својим запосленима и кључним људима. Баш као и они успјешни који “бербом” и даље доминирају на пољу свог бизниса, а који су на вријеме препознали и уважили те савремене постулате на релацији послодавац – запослени.

Годинама, па чак и деценијама, да у вијекове већ не залазим, комплетна предност на тој релацији је била на страни послодаваца. Могли су како хоће, с ким хоће и колико хоће… Међутим, та ситуација је данас малтене дијаметрална и скоро па да запослени управљају с том девизом “како хоћемо, колико хоћемо и код кога хоћемо”. Дошло је њихових не 5 минута, него 5 година а вјероватно и знатно више од тога. На несрећу оног комплетног власничког капитала који је буквално принуђен да се одрекне још већег дијела свог профита и EBID-е, уколико жели прво да одржи, а потом и настави позитиван курс свог пословања. Њихових 5 минута или боље рећи – 5 деценија је дефинитивно истекло…

Међутим, ни једни, ни други нису заслужни за такву ситуацију. Нити је нека изненадно већа памет, едукација, вриједноћа и способност радне снаге поправила њихову донедавну позицију, нити је “глувоћа”, нетактичност па и глупост власничких структура посебно “крива” за очигледну доминацију њихове садашње и будуће радне снаге. Она “прошла” им је већ данас некоме садашња, а колико сутра – неком другом послодавцу биће и будућа. Тако да ови први немају заслуга за ликовање, као што ови други немају разлога за претјерано кајање. Све то што се дешава је само један залогај незасите капиталистичке глобализације чији желудац већ одавно пунимо.

Колико год ја увијек био на страни радника и њихових права и задовољстава, морам рећи да није све тако добро у тој разиграној игри мачке и миша у којем миш бива све компликованији и недоступнији мачки. У неким занимањима то не да није добро, него сматрам да је чак и погубно и за ту исту струку и за све оне који зависе од ње. Шта није добро? Е па то што је један до јуче просјечан пекар данас постао “врхунски познавалац технике и умијећа” справљања пекараких производа. Што је нека дојучерашња лопина и уличар преко ноћи постао “одличан” конобар. Што је један заиста лош или недовољно добар инжењер за само један временски рок истека огласа на “Инфостуду” постао сасвим прихватљив и кооперативан. Што су сумњиви приватни факултети добро зајахали и државу и привреду. И не само да јашу него су почели и бичевати знањем које тамо нису стекли. А тек ће…

У том погледу, ништа то и ни за кога није добро! По државу највише само што она тога није довољно свјесна, а највише ће од свих плакати због тога! Како може и бити добро када струка губи струку, неискуство изједе праксу, незнање прогута знање, док професионализам и памет без престанка ударају печат у свом пасошу. Послодавци никад нису имали већу потребу да вјерују у Бога, јер им је данас практично преостало само да Бога моле да имају некога на том и том радном мјесту, како год тај неко посао таљао и одрађивао. Мисија одрживости посла се на љествици власничких приоритета уздигла изнад оне профитне и ко год мисли да је улога власника и послодавца данас тако “укусна за појести и питка за попити” – грдно се вара! Прилично сам убијеђен да бар половина њих из садашњег реда тзв. “ownera” размишља и скривено, чак и од себе и своје јаве, сања продају или излазак из свог бизниса… И ја их, за сада, као једини “owner” самог себе у потпуности разумијем. Тај је кромпир данас врући него икада. Нарочито у оним фритезама за чији су помрит опасно заинтересовани гладни послодавци са запада.

И шта ми сви имамо од такве ситуације. Па имамо то да кафу у кафићу чекамо по 10 минута. Што све више желимо сами да спремамо храну него ли је једемо по ресторанима. Што доктор има права и да не буде доктор. Што знамо умријети иако нисмо за умирања… Што међу возачима има више невозача, а међ` ђацима и таквим професорима све више пајаца. Што нам студенти све више спремају испите у кафићима него у читаоницама. Што су нам “XR-ови” и психијатри упосленији више него икада у својој историји. Што се кашњење неких пројеката више и не рачуна као кашњење ако је изражено у мјесецима, а не годинама. Што зарада, иако већа, бива све скупља док профит није више ријеч од толико нула…

Завршавам. Нисам за све нас у свим улогама и позицијама које су нам данас доступније више него било када до сада. Нисам ја баш за овакву музику и тако брзо коло које би сви да воде. Превише је гажења, кашњења, несихнронизације, импровизације, нетактичности и нереалности у том колу. Сви би данас да га воде, а мало ко зна да га игра. Код нас се дешава таква ситуација да они на његовом челу, с које год стране да се посматра, имају све мање запаженију улогу од ових хајдука и одметника изнутра. И није им нимало лако. А све то утиче на музику и њен бакшиш… Игранка без престанка! Ко издржи – причаће…

БОЖО БОБАН ВУКОЈЕ