Мај 1995. године

Убрзо након набијања на перо у листу „Вокс“, Андрић је страдао и у Вишеграду. Тамо је срушен споменик нашем нобеловцу. Када сам питао једног друга шта им смета Андрић, он ми је одговорио:

– Ма пусти, бан, Мурата Шабановића, напио се, нема то везе!

Пред рат је у Сарајеву мало шта са чим имало везе. Тек касније, у рату, све је дошло у везу са свачим. Муслимани су страдали више него икада до тада, а у Сарајеву су спаљивали Андрићеве књиге и они којима ватра у хладним зимским данима није требала да се огрију. Прије него што су Андрићева сабрана дијела горила по ратном Сарајеву, његово име вукло се по сарајевским становима. Велики писац је био крив за све. Чак је и мој сусрет са предсједником Изетбеговићем прошао у знаку Андрића. Срели смо се у стану његовог сина и водили  по свему незанимљив разговор. Мислио је да је Милошевић под утицајем Добрице Ћосића, па је хтио да их повежем. Касније се показало да је то било бесмислено. Неко други је већ испланирао рат који је стизао. Неко ко је добро знао како се то  ради. Тако да су сви сусрети важних људи постали чиста бесмислица.

Што је рат више одмицао, моја слика као човјека кога треба убити све се више увећавала. Што сам ја чешће говорио, слика мога монструма је расла. Та слика у очима обичног свијета у Босни толико је наквасала да сам, на крају, схватио како би једино један велики неуспјех могао да ме врати у хумане оквире. Све друго је било џаба. Чак и да сам пристао на списак ствари од једног добронамјерног човјека, које је требало да кажем па да ме опет прихвате као хумано биће, ствар би била узалудна. Онда би ме питали „А што ти, мангупе, ниси раније рекô?“ Прије политичких нада ја сам тамо изневјерио нешто друго. Много сам утакмица одиграо и никако нисам давао повода за сажаљевање. Тек када постанеш болан или јадан, ствари око твога мишљења се опраштају. Ти се ваљаш пијан у кафићу а гости те гледају, жао им, па се са тугом присјећају твог упропашћеног талента. Један од тих упропашћених талената који се у овом рату управо по основи те заједничке особине приближио Абдулаху Сидрану јесте Неџад Ибришимовић.

Након филма Подземље причао сам као и увијек по новинама. Негдје сам рекао нешто због чега је књижевник Ибришимовић Неџад морао да се усели  у мој стан. Толико га је изнервирало моје мишљење. То је кажу била кап која је прелила чашу. Познајем Неџада, возио сам га у болницу када му је жена родила сина Орла. Хтио сам да му се јавим ради практичних упутстава око употребе новог простора. Знао сам да му не одговарају енглески клозети и свакојака чуда која сам навукао радећи по читавом свијету. Мислио сам, неће бити наодмет да му дам понеки савјет. Посебно због тога што знам да је он раније живио по гарсоњерама. Одустао сам када ми је рођак јавио да је Неџад направио списак ствари и обећао да ће водити рачуна о њима, посебно о књигама. То је било на крају рата. Пола године касније, мој рођак је срео Неџада и питао га може ли доћи по књиге.

–  Немој, молим те – рекао је писац – ја сам се на све те ствари навикао. Просто би ми било жао да се ту нешто дира – додао је и загонетно се  насмијао.

У том граду тврде да Неџада не качи Билдтов закон о станарском праву. Кажу да ни Олбрајтова не би помогла у спровођењу тог закона. Поступак адаптације је код Неџада ишао много брже него код партизана 1945. Кажу да је Илији Материћу послије Другог рата требало и пет година да навикне на кућу неких грађана које је Удба истјерала на улицу.

(наставиће се…)

Емир Кустурица