Svestan činjenice da joj ni brojne napisane knjige pronalazača i lovaca na sreću nisu dovoljno prišle, i da joj ni jedan, prostorom i vremenom ograničen, blog neće “pera odbiti”, ipak, usudih se.

Ona iziskuje čitav tom knjiga krupne sačme, a ne ovaj “tanki” malokalibarski metak u vidu jednog bloga. Ali, bar da pokušamo, nikad se ne zna ko je gde „ranjiv“ i gde će čije „slovo“ završiti? Meta je bar poznata, ciljamo direktno u ono za čim težimo i konfuzno tragamo čitav naš život – SREĆU u nama!
Da bi neko nešto našao, mora znati šta je i kako izgleda to što traži. E, kada zna šta traži, onda tek može razmatrati da li je to i u kojoj meri možda već našao. Ako nije, onda bar može naslutiti gde se to može nalaziti i tamo ga tražiti. Sa srećom je potpuno isto. Šta je to ona još i gde je osim u tih 5 slova koje je neko nekada, s nekim razlogom, možda i pijan, od slova tako posložio?
Knjige koje smo učili kao đaci prvaci, kao zreliji osnovci, nezreli srednjoškolci, ili “fakultetdžije”, nisu se nešto napisale o njoj, bar se ja ne sećam. Kod kuće se pominjala obično usput i u nekim sporednim kontekstima i oblicima. Tipa, kada detetu neko donese bombone ili igračku pa ga usreći ili kada se tom zagonetnom imenicom tepalo istoj toj maloj, slatkoj deci… Kada su nas “posećivali” svi oni ptičiji izmeti sa nebesa – bivali smo obavezno „srećni“… Ili kada smo kao sumanuti, do ispadanja očiju iz glave, tražili i brali deteline s` 4 lista ne bi li bili srećni. Kako su godine sve više šišale život, o njoj se saznavalo i nešto više i pominjala se uglavnom u kontekstu zdravlja, no pitanje je da li je onim zdravima samo njihovo zdravlje dovoljno za sreću? Plašim se da nije, dok onim bolesnim sigurno jeste. O, srećo naša, što nas mučiš, reci nam šta si, gde si više i u čemu si?

Neki je moj utisak da je pojam lične sreće još uvek mnogima nejasan, nedostižan i, kako danas stvari s optimizmom stoje, sve dalje od nas i sve manje u nama. Da je ljudi nemaju onoliko koliko misle da je imaju svi oni oko njih, ili bar većina naivno izabranih. Da je nemamo onoliko koliko mislimo da treba da je imamo i zaslužujemo. A, nesvesni da je možda imamo mnogo više od onih za čijom srećom žudimo i težimo…
Sreća je skromna za razliku od nas neskromnih. Nije ona daleko od nas, mi smo daleko od nje. Mi tražimo mnogo, dok ona traži samo svesnost onoga koji je ganja i priželjkuje. Sa jasnom napomenom da pojam sreće ne trpi univerzalnost, u smislu da nečija sreća po sujetnom, gladnom i nezasitom automatizmu mora ujedno biti i naša sreća. A, ljudi, obično materijalno pretenciozni, uglavnom vide i traže svoju sreću u nečijoj drugoj… I tu prave katastrofalne greške nesagledivo nesrećnih posledica. Tu se u startu odriču one svoje, možda i suđene i dovoljne, kao i sreće koju možda već odavno imaju, a nisu je svesni.
Velika je stvar biti svestan one svoje inicijalne sreće koja nam je sasvim dovoljna, bar da se otera sve češće i opasnije nezadovoljstvo. Još veća stvar je znati gde i u čemu tražiti tu sreću. Oni koji samo to znaju, tvrdim da su već uveliko ili prilično srećni ljudi. A, ogromna većina nas tu luta, jer je tražimo tamo gde je nikada ne nalazimo, gde je nikada i ne možemo naći. I nećemo naći. Tražimo je u pogrešnim ljudima, tamo nečijim životima i tuđim sumnjivim sudbinama ne shvatajući da naša sreća nije „tamo“. Naprotiv, da je mnogo bliže. Da je veoma blizu. Najbliže! Da jedva čeka da je gazda otkrije, uzme sebi, pažljivo čuva i bude je svestan. Da ona možda čeka na to čitav svoj život dok je onaj, čija je, i kome je namenjena traži i kopa po tuđem dvorištu. Ovo je pokušaj i prilika da lopatu najzad zabodemo tamo gde treba da kopamo ako hoćemo do naše sreće, ako je zaista imamo i zaslužujemo – u svoje dvorište.
Ako bih morao da kažem, rekao bih da najveću šansu shvatanju svoje sreće treba pružiti u životnoj realnosti i skromnosti, kao jednoj od najvrednijih ljudskih vrlina. Ništa manje ni u prizemnosti i realno-svesnoj samooceni o sopstvenom i trenutnom tačnom pripadajućem društvenom sloju. Bez preteranog misaonog i avanturističkog preskakanja svog društvenog statusa kojem trenutno pripadamo. Bez onih temeljnih i predubokih ocena makro dešavanja oko sebe koji se obično graniče sa nekim teorijama zavera, prevara i nepravdi, a na koje nikako i ničim ne možemo uticati. Bez mnogo obraćanja pažnje ne nekoga i nečije… Bez mnogo rasipanja sopstvenih shvatanja i zaključaka koji obično završe u nekom naivnom upoređivanju sa tuđom srećom… Naša sreća je u našem mikrosvetu, pisao sam o njemu u svom drugom napisanom tekstu koji se zove “Život…” (klikni).
Čovek izgleda ne zna izvagati svoju sreću, ako na vagi i onom njenom drugom tasu, umesto onih, svima nama “starijima”, poznatih mernih tegova i tegića, ne stavi nečiju drugu “sreću” i ne uporedi je sa postojanjem i težinom svoje. Pa malo kasnije, inspirativno skine tu nečiju pa je zameni opet nečijom, obično “većom i težom” od svoje. Sutra, takođe, menja nečijom drugom, po navici, opet gabaritnijom i tako u nedogled. Ne bacajući ni trenutka oko na svoj tas i svoju sreću koja usamljena „mrša i gubi na težini“, strpljivo čekajući gazdinu svest, pogled, ruku, razum i na kraju – taj čvrsti zagrljaj. Takvo vaganje i shvatanje lične sreće je unapred osuđeno na njenu odsutnost. Kao i na istovremeno prizivanje ta dva kobna slova ispred nje koja nas čine takvim kakvim danas sve više jesmo…

Pusti drugima njihovu “sreću”, za koju ti ja tvrdim da u većini slučajeva nije onakva i onolika koliku je ti zamišljaš. Ti se bavi svojom, spoznaj je, radi na njoj i uvećavaj je svakoga dana! Ljudi moji, 21. je vek i “tehnika sreće” je napredovala. Gde ste još videli da se koriste one vage sa dva tasa? Sada su aktuelne digitalne gde u jedan miligram izvagaš samo ono što želiš bez upoređivanja sa bilo čim drugim. Slobodno stavi svoju sreću na tu vagu, izolovanu od svih tuđih „sreća“. Ubeđen sam – bićeš momentalno srećnija osoba! Probaj. Probaj svoju sreću bez priloga onih tuđih!

Božo Boban Vukoje