Некад ми се чини да смо озбиљно промашили смисао, драги моји православни хришћани.

Знамо кад се пости на води, а кад на уљу, а не знамо како нам се осећа пријатељ. Знамо наизуст десет Божијих заповести, а не знамо име просјака испред цркве. Неки не знају ни имена првих комшија.

Цитирамо свете оце и каноне, и то углавном док упиремо прст у нечији грех, а Свето Писмо стоји на полици са слојем прашине по себи.

Жене у храму носе мараме на глави и трачеве на уснама.

Многи у цркву одлазе „по бадњак“, „по врбицу“, „по водицу“, као да је то продавница некаквих реликвија, а ретко ко одлази у Цркву Христу и ближњима.

Чешће обилазимо манастире него ближње, чешће спомињемо Бога него што чинимо Њагова дела. Kад бисмо сви само једно време заћутали и пустили да делима пројављујемо Јеванђеље.

Наше речи су постале далеко веће од нас самих.

Расправљамо о затвореним или отвореним дверима, док наши најмлађи приступају сектама.

Држимо се слепо традиције, неснађени пред модерним изазовима, одбијамо да прихватимо да је вера жива, увек нова у новим околностима, а опет увек иста: као што је Христос увек Нов и увек Исти.

Имамо веру довољно снажну да у току Страсне седмице не једемо скоро ништа, али нам је проблем да позовемо гладног на ручак или бар на бурек.

Слепо ћемо пратити форму и сасвим занемарити смисао.

Залагаћемо се за суздржање од супружничких односа у све посне дане, и упоредо ћемо плакати због пада наталитета и мало српске деце, али и стићи да осудимо сувише младу мајку. И док сви знају у које дане у години се не сме водити љубав, или пити вино, нико не спомиње у које дане би требало нахранити гладног странца или посетити болесне у болници.

Више ћемо слушати духовника него свој Богом дан слободан разум, а све из кукавичког страха од доношења сопствених одлука и у необичној склоности да стварамо идоле од свештенослужитеља. Многи не желе да прихвате да је духовник ту да нам пружи смернице и савете, они желе да буду сасвим потчињени његовој вољи, да би могли порасти у својим очима као велики послушници.

Kо год даје одговоре у духу Христових речи али прикладније садашњем времену и околностима, биће проглашен новотарцем, пинк православцем, екуменистом и паметњаковићем. Јер лакше је осудити другог него одступити од свог учауреног мишљења и педаљ.

Историју глорификујемо и идеализујемо, садашњост презиремо и од ње бежимо. А свако време носи своје изазове, свака епоха има своје свете и грешнике, и оне који шетају по граници између њих.

Не опраштамо, не дарујемо, не тешимо, не радујемо се, завили смо се у црнину, изоловани од света којег сматрамо непријатељем.

Осуђујемо оне који другачује верују у Христа, везујући их за грехове њихових предака.

Осудићемо све што не разумемо или је другачије, било да је реч о музици, филму, причи или друштвеном покрету.

Грешнике одбацујемо, уместо да их пригрлимо, приближимо Христу и усмеримо ка промени.

Потребити су нам сметња, али им некад учинимо из осећаја дужности и морала, да бисмо били задовољнији собом, али ретко им прилазимо у љубави.

Упркос свему, жива је Црква јер има истински живих хришћана. Оних који имају радости, отворен ум и срце, пружене руке. Поразно је што су они мањина, а опет, Бог тако не гледа. Никад није правио рецке пред Путиром, Он зна ко му прилази и с каквом љубављу. Ти и такви – они су светлост свету, со земљи.

Многи су промашили смисао али не сви. И зато има наде. Иако се трудимо да друге наведемо да иступе из својих заблуда, иако жалимо због њих, не смемо сувише да се обазиремо на туђе странпутице. Тиме бисмо постали они који упиру прстом. Kад не можемо да их наведемо на промену, можемо да се за њих помолимо Богу и радије да размислимо шта ми можемо да учинимо.

Посматрам себе и питам се где ја да усмерим своје кораке. Молим се добром Богу да препознам своје дарове и могућности. Да не изневерим шансе које ми свакодневно даје. Да Га препознам у људима које срећем. Молим се, да у тој борби никад не будем сам, јер сам не могу. Никуд без Њага и никуд без мојих ближњих.

Некад ми се чини да свакодневно откривамо смисао. Некад нам измиче из видика, осећамо се усамљено и изгубљено, а некад је смисао толико близу да га можеш осетити, додирнути, доживети.

Биће све добро.

Христос је међу нама.

Пише: Марко Радаковић – Авденаго