Нисам довољно храбар, ни компетентан за ову тему. Немам ни толико година да бих уназад допро до ње, али опет, усудићу се. И то из дубине срца, а не сазнања. Логиком, а не разумом. Пркосом, а не љутњом. Осјећајем, а не сјећањем. Боли, а не жалом. Ја мислим да од свих билећких тема које сам могао изабрати у њеној дугој историји, ова је, тугом и посљедицама, толико јака да је неупоредива са свим другима. Наравно, у тој математици и таквом закључку једино не обухватам све пале жртве у ратовима који су икад задесили нашу варошицу, а није их мало било. Ни ратова, ни жртава. Нарочито у овом “потоњем”, који и ја као дијете памтим, а чије сам многе жртве и лично познавао. То ипак нема цијену и немјерљиво је са било чим. Чак и са тим потопљеним рајским предјелима који сада без кисеоника сабласно роне у тминама и дубинама непрегледног Билећког језера.

Да се 1968-е та погубна билећка трагедија није десила, Билећа одавно не би била то што јесте сада. Био би то сасвим други град, далеко од једне вароши како се сада једино може окарактерисати. Бићу толико храбар да кажем да би можда и једном садашњем Требињу могао парирати у својој ширини, љепоти и садржајима, јер, посматрајући “из ваздуха” и географски поредећи та два подручја, не увиђа се ту много неке разлике. Наравно, не мислим ја на “горњи град” и садашњу Билећу, гдје она јесте сада, него на ону која је и гдје је, по мени, одувијек и требала бити! Имагинарним мислима ја сам већ у дебелој хладовини оног доњег, много љепшег града на ријеци, који би се, без сумње, родио за све ово вријеме од те проклете шездесетосме. Па све и да га је најкилавија бабица на његовом челу порађала. На тој и таквој љепоти, и сам би се од себе ваљда створио и издигао… То што је Билећа на том мјесту тада имала, није имао нико, ни близу ње. А вјерујем, ни много даље. Кажу то и многе данашње сузе које и након пола вијека, са истом оном тежином и жалом као и те шездесетосме, буквално испадају из очију старијих Билећана…

Не знам да ли сам ја то негдје чуо или сам, с обзиром на моју огромну љубав ка води и ријекама, можда и умислио – да град без ријеке за мене не може бити град. Колико год милиона становника имао. Тадашња Билећа је у том моменту имала неслућени геостратешки потенцијал који је зарад ширих друштвених интереса отишао у бесповрат… Имала је све што сада нема и никада имати неће. Ја мислим да је тај “ударени печат” за сва времена потопио и запечатио неку лијепу судбину наше Билеће и свих Билећана у њој. Буквално сам убијеђен да би свака садашња билећка породица, генерално, имала сасвим другачији ток судбине своје само да је извор и ток те лијепе билећке ријеке наставио да хучи…

Ни то ми, право да вам кажем, никад неће бити јасно ко јој удену име Требишњица кад њен извор није имао никакве везе са Требињем. По томе је могла и Дубровчанка да буде. Мени је логичније да се име ријеке дава по томе гдје она извире, него по томе куда све протиче. Контралогиком, зашто онда и Билећко језеро није Требињско ако га већ пуни ријека Требишњица? Можда су друг Тито и његова апаратура на тај начин утјешно хтјели да укажу “поштовање” Билећанима тако што су им довели и свезали пред њихова најљепша врата расну краву музару и назвали је “Билећком”. Само што су јој виме измјестили двадесетак километара даље. Ту она само једе и сере, али се музе ипак негдје другдје. Билећа тек на цуцлу добија скромну дуду тог драгоцјеног млијека с њених рајских пашњака и врлети.. Чисто да не пресахне, а плашим се да је већ дуже вријеме на инфузији, ако не и у коми…

Али, руку на срце, и Требишњица је баш лијепо име! Исто тако, никада ми неће бити јасно чији то “блистави ум” осмисли да те прве, ударне билећке темеље, системски, поископа горе, гдје је Билећа сада, а не доље, гдје је, нажалост никад више бити неће. Јер, не би било исто потопити и измјестити 50 или 500 па и више кућа и домаћинстава. Два манастира или још по коју цркву и гробље “уза њих”. Па и код Римљана је, још прије нове ере, тај локалитет препознат као крајње подобан, те су на потезу потопљеног села Паник формирали насеобину на преко 20 хектара. То римско насеље су красиле луксузне грађевине, купатила, терме и богати мозаици… Тада је то њима ваљало, а нама, какви смо несрећни, није ни 2 миленијума касније… Могу само замислити шта би неко други урадио само да је то имао под својим ногама и у својим рукама… Падоше ми Норвежани на памет. Ако ико поштује и зна шта ће са својом рајском природом, то су они.

Да је нечија памет тада била другачија, ништа се сада ово не би “звало” тако… Поред оноликог пространства и питомине у Мирушама, крчила се Медаковина. Поред онакве Чепелице, жуљеви су се набијали туцајући камен по Златишту. Поред, за буквално све, Богом даног Ораха, ломиле су се крампе по Селишту. Умјесто плодоносног уживања у питомој Рогошини, сада се крвнички из ње вади камен, само стотињак висинских метара навише. Умјесто раскошног центра на тромеђи Мируше-Орах-Паник, којем би сада позавидили многи велелепни центри, ми га сада имамо у једној јединој окрачалој улици. И што је НАЈЖАЛОСНИЈЕ у свему – БЕЗ РИЈЕКЕ! Не кажем ја да и “горњег града” није требало бити, али заиста не схватам куд су људи толико хрлили горе у голи камен и спремне шаргане, поред оне питомине доље.

Нажалост, све те љепоте сада можемо да осјетимо само на сликама које моји Билећани и дан-данас, чак 51 годину послије судбинске трагедије која их је задесила, свакодневно и са неописивом тугом каче, дијеле и објављују по друштвеним мрежама. Многе од њих је тај потоп немилосрдном бујицом своје туге отјерао раније на онај свијет. Њихов живот је скончао оног тренутка када се прва вода прелила преко прага њиховог огњишта и угасила топлу ватру срца њихова.

Доживим ја ту љепоту и у незаборавним причама својих родитеља, стричева, тетки и ујака. Њиховим честим млађаним излетима које су правили, што кришом, што најављено својим родитељима. Веселом раздраганом купању у хладној ријеци, играрији по њеној зеленој обали, хватању ракова и пастрмки голим рукама, брању туђег воћа које родом никад издавало није. А и како би, кад је ту живот напросто био обећан, а љепота унапријед поклоњена…. Кад је живот ту буквално вапио за човјеком. Но, нажалост свих нас сада, нико тада није имао очи да то види, нити уши да то чује, јер, да јесте, ту утемељену, незаустављиву силу нико и никад измјестио и потопио не би. Сасвим сам убијеђен у то.

Сада умјесто свега тога имамо непрегледно Билећко језеро. Заиста лијепо и велико. И то је за сада једина корист коју Билећани имају од њега – чињеница да је оно наше и климатање главом када нам пролазници удјељују комплименте колико је и како је лијепо. Уз то, још и покоји капитални сом који упецају бројни билећки риболовци. На сваку другу корист од тог језера, Билећани чекају ево равно 51 годину. А хиљаду и једна би добробит могла од њега бити, не само за Билећане већ за цио регион, само да је среће и локалне памети која је по том питању увијек оскудијевала. Исто тако и државне савјести да се некоме коме је срце исчупано из његових груди и ко је поднио ненадокнадиву жртву удијели нека додатна пажња по том питању. Овако је, како јесте. Плаво и тужно. Лијепо и непрегледно болно.

Плашим се да ове потоње и генерације наше дјеце ништа другачије упамтити неће. Можда тек неке нове које ће доћи ко зна када. Тада ће засигурно бити на дебелој цијени оно што је за све нас сада готово безвриједно. Големо пространство чисте воде какве има мало гдје у свијету и бројне могућности које иду уз то.

Но, Бог је свемогућ. Не бих ја искључио и ту могућност да једног дана, неког вијека, тој силној грешној води ту и “досади” па да, попут понируће Требишњице, нађе неки свој трајни испаштајући пут до мора кроз неке нове крашке, херцеговачке пукотине и тако Билећи и Билећанима врати срце на своје мјесто… Немам права да то слутим, али свакако имам да сањам…

БОБАН БОЖО ВУКОЈЕ