Цијели мој живот везан је за лопту. Од када знам за себе – она за мене има исту магичну привлачност. Знам да звучи чудно, али оставите суд за крај приче. Питам се откуд и зашто је то тако?

У наше мало мјесто, које је одвајкада његовало игру с лоптом, оном примитивном вуненом или длакавом, свеједно је, стигао је прави правцати фудбал 1960. године. Донио га је из Њемачке неки човјек, гастарбајтер Момир Пантић, тих и миран, ни по чему необичан. Покој му доброј и безазленој души, ушао је у историју нашег села, ето, као доносилац првога правцатога фудбала. Кажу да су млади момци преиграли тим новим правим фудбалом један цијели дан и цијелу ноћ. Дозивале су их мајке, пријетили крупни и озбиљни очеви, али све је било узалуд. Остало је упамћено да је неки по мудрости у селу познати ђед Зеко изрекао још једну пророчански истиниту ријеч – од данас више ништа неће бити исто.

Само су ријетка дјеца имала добру лопту. По неком чудном усуду, имали су је они који су је најмање вољели. И код њих би некако најдуже трајала. Колико сам само пута преговарао са једним дјечаком да нам да лопту. Молио, кумио, обећавао. Он није био талентован, али је увијек морао да игра, и никад није стајао на голу, иако бисмо га најрадије поставили ту или још радије да буде статива.

Лопте су биле разне, гумене, пластичне, лакше, теже, бубамаре… Једино се знало шта је прави фудбал и шта је права кошаркашка лопта. Ми смо играли свим лоптама и у свим условима – зими по снијегу, у пролеће по блату, љети, на планини, на трави и то усред поднева, до крајње изнемоглости.

Настојао сам да имам какву-такву лопту, и то у свим приликама. Куда год сам ходио, ја сам водио лопту ногом по неравном путу, а кошаркашку сам тапкао до бесвијести, и по равном и неравном. Колико само разних лопти у мом животу… Надуваних, издуваних, живих, тврдих… Свих се сјећам. Сјећам се једне која ми је трајала само пар минута, јер сам првим ударцем погодио неки оштри лим. Мајка ју је изрезала ножем на комадиће пред мојим очима пуним грозних суза. Из васпитних разлога. Сјећам се сваке њене шаре, а, ето, трајала је само два минута. Од апсолутне радости коју ми је причинила спознаја да је мајка купила баш лопту и баш мени, до апсолутне туге што је ту моју несрећну лопту у неповрат послала та иста моја мајка, јер не знам да је чувам као друга дјеца. А ону једну што нам је побјегла низ стрму падину звану прислон никад не нађосмо. А брат и ја смо је тражили данима и недјељама. Наш комшија Драган свему је волио дати научнофантастични тон, па нам је причао да неки Која, који долази током љета, доноси камеру која одједном сними цијелу шуму. Узалуд смо дуго чекали Коју и камеру у нади да ћемо тако пронаћи изгубљену лопту. Колико смо само пута помислили: ех, да нам је сад она наша страшна лопта. Како је вријеме одмицало, она је била све моћнија и све боља.

Све у свему, сналазили смо се како је ко могао. Видјевши да користимо сваки мали предах у тешким љетним пољским пословима да шчепамо лопту и да се ионако истрошени играмо и умарамо, дјед би нам говорио:

– Ето вам празник и недјеља, па трчите за лоптом до миле воље!

Није помагало, трчали смо сваки дан и сваки час. Увече, мртви уморни, чак и послије најтежег посла, кошевине, трчали смо на раскршће и играли све док се више ништа није видјело. А зими, кад се у планини не ради пуно, играли смо по снијегу. Имали смо утабан терен који је постајао понекад право клизалиште. Не смета, играли смо. Али нас су сматрали за мамине мазе: наши очеви играли су по цијелу, цјелцату ноћ под једном огромном сијалицом коју су набавили из Жељезаре, на снијегу, испред читаонице, то јест Дома културе, у коме, узгред буди речено, није било књига, него само сто за стони тенис, грамофон и музика. Фудбалски резултат у рану зору знао је бити 289 према 287.

Убијали смо се играјући и стони тенис. Правило је било – побједник остаје за столом. И ту је, наравно, било најважније играти с правим добрим лоптицама. Те лоптице су лагане и траже врхунски осјећај, а притом мораш да бијеш из све снаге или да се браниш с потпуним осјећајем за лоптицу и простор који је мали и ограничен. Играли смо и кошарку, баскет. Најприје са оним полугуменим кошаркашким лоптама које су се могле толико излизати, и изгледати као најћелавија гума на аутомобилу. Табла је била дрвена, кошеви су нам били добри али увијек помало криви. На кошарци смо сви схватали колико је важан осјећај за лопту. И сви су процјењивали да ли неко има или нема осјећаја, у зависности од тога да ли и како даје кошеве. Лопта у кошарци има статус живе ствари, наравно, тако је и у другим спортовима гдје се игра лоптом, али у кошарци, ваљда, највише, зато што је држимо у рукама, а и мета је најкомплекснија. И сад ми пролази језа кроз руке кад се сјетим како држим у рукама кошаркашку лопту.

Сусретао сам се и са другим лоптама, да не буде забуне. Оним за одбојку, врло су лијепе, и за њих треба врхунски осјећај, и оним за ватерполо, које нису за копно, али су у води најприкладније. И, наравно, тениске, које су свима драге и које можеш и мораш осјетити у руци и преко рекета. То су стварно чудесне лопте.

Однедавно сам заволио чак и рагби лопту. Играли смо рагби, кобајаги. Страшан спорт и велика љубав према лопти која је, као и у свим тимским спортовима, центар свега. Ту је битан, као и другдје, и простор. И лоптица за бејзбол је занимљива.

Како год било, никад не волим да губим лопту. Не волим ни кад наш тим или наш играч губи лопту. То је веома тужан осјећај. А волим, и вјерујем да сви воле када добију лопту. Тад као да постанете неко други или нешто друго, стваралац. Човјек који коначно има судбину ствари у својим рукама или ногама, свеједно је. Када изгубите лопту, као да изгубите стваралачку моћ. И зато је играч срећан кад има лопту и несрећан када је нема. Осјећај је неописив. Гооол! Кош! Поен! Добар пâс! То је све само резултат већ доживљене заједнице с лоптом. А заједница с лоптом подразумијева и заједницу са другима. Није крај свијета, али је тужно кад се играш сам, па макар и лоптом. Кад бих умио објаснити о чему говорим… Из те праксе вјерујем да је човјек, у ствари, биће најсличније Творцу и по томе што може да ствара, да креира. Због тога сам увјерен да, као што је познато, човјек није само хомо сапијенс, он је једнако и хомо луденс. Усуђујем се и да подсјетим како је Творац свега, свих галаксија, све свјетове створио у облику лопте, као што су неки светитељи говорили. Па ми живимо на лопти, сахрањујемо се у лопти. Још су премудри Соломон и потом Свети Григорије Богослов говорили како се Бог играо стварајући свијет. Али његова игра је савршено стварање и креирање у сврху живота свијета.

Вољети лопту није тешко, она буди радост, јер можда игра тим бескрајним обликом званим лопта преднајављује, открива постојање непрестане радости у вјечности међу свима свјетовима који су, за дивно чудо, као лопте обликовани. Можда је та игра лоптом и игра уопште најава бескрајног усавршавања у радости Живота вјечнога. Нажалост, данас умјесто лопте дјеци дају игрице о рату и убијању, у ствари било које игрице само су шарена лажа у односу на праву игру лоптом. Тиме као да краду осмијехе с њихових лица и лишавају их радости стваралаштва. Дајте своме дјетету лопту, биће времена за све уколико се дијете научи радовати кроз лијепу игру. То може његов живот учинити много љепшим, јер ће се, када одрасте, сусрести са многим тужним стварима. Драгоцјено тад биће сјећање на тренутке игре и радости насталих у дружењу с лоптом.

И данас као наизглед зрео човјек кад год видим лопту, пожелим да је узмем, додирнем. На пијаци код нас, у Требињу, дјеца често играју фудбал. Кад год наиђем додају ми лопту. Вратим им је брзо, да ме не замрзе. Увијек покушам нешто да изведем, као неку финту, понекад и успијем. Шта се то пробуди у мени наједанпут кад видим лопту и зашто од рођења до данас, а четрдесет и осам ми је година, не могу да кажем не лопти? Откуд, и какву то моћ има лопта? Каква се тајна крије у том облику? Можда бескрај. Бескрај могућности. Можда игра. Можда осјећај. Бог зна. Ја знам само да јој још не одолијевам.

П. С. И још нешто, не будимо љути на наше играче и кад изгубе од других тимова, јер лопта је лопта и припада свима, а поуку о смислу даје и кад губимо и добијамо игру или лопту. Само играчи који науче вољети саиграча (није лако, али је неопходно) а поштовати противника (што је још теже, али је узвишено), само такви добију вијенац побједника.

Извор: Политика / Владика Григорије