Позвала сам те да дођеш данас, јер нисам више могла сама. Ниси се замислила чак ни на секунд. Дошла си и донела ручак за мене и децу. Довољно је да си ту, поред мене и већ осећам како ми терет пада са леђа и почињем лакше да дишем. Зашто је све тако лако и лепо кад си ти ту?

Имам тридесет година и потребу да ти с времена на време дотрчим у загрљај и ту останем неко време. Увек знаш шта треба да кажеш да бих се осећала боље. Ти си једина која чујеш и оне речи које никад не изговорим и видиш чак и оно што покушам да од тебе сакријем.

И сад, коначно, осећам како је бити у твојој кожи. У најтежим тренуцима помислим на тебе и схватим да си све ово што чиним за своју децу ти чинила за мене. Има дана кад ми се чини да ме нико не види и не чује. Осећам као да непрекидно пружам и дајем и да опет не буде довољно. Да то нико не цени и не примећује. Чак и кад ми ништа не пребаци, мој муж чини да се осећам као да оно што радим није једнако важно као његов посао. Јер, на крају дана, ма колико да сам ствари урадила, судопера је опет пуна судова, кућа је и даље у хаосу, под у купатилу прекривен пешкирима, а ја не могу ни да се сетим шта сам све тог дана радила.

Понекад, осећам да си ти једина на свету која види колико се трудим. Једина која разуме колико се дајем, колико волим.

У тренуцима највеће љубави и блискости са својом децом, сетим се тебе и тога колико си ми пружила. Кад у чинији с воћем угледам грожђе које никад не поједем да би oстало деци јер знам колико га воле. Сећам се да је, кад сам била дете, за мене увек у кући било грожђа. Нисам знала да ли га ти волиш или не, али сам претпостављала да не волиш јер га никад ниси јела. Чак и сад ћеш ми увек рећи да поједем последњи комад било чега јер „теби се и онако не једе”.  И увек сам ти веровала, док нисам и сама постала мајка. Сад знам да би ми дала последњи комад било чега, па макар био последњи на свету.

У тренуцима када се жртвујем за своју децу, сетим се колико си жртви ти за мене поднела. По цео дан слушам приче, узбудљиве новости и постигнућа која нису лично моја. Посматрам дворце од коцки, скокове са степеница и безброј карате удараца у ваздух. Гледам силаске низ тобоган наопачке, пентрање на дрвеће. И тек увече, када сви задремају, имам ту мрвицу времена за себе.

Понекад имам осећај као да све то исто ја и даље радим теби. Позовем те и из мене излети бујица речи – о свему што се дешава у мом животу и што желим да ти чујеш. Ти си једина која пажљиво слуша сваку моју реч и осећаш сваку моју емоцију као да је твоја. Кад прекинемо везу, често схватим да те нисам ни питала – како си ТИ?

Ти си моја мирна лука. Моје уточиште. Чиниш да се осећам посебно, важно, а то нисам знала да ценим до овог периода у мом животу, кад и сама себе често поставим на задње место. Док нисам осетила како је бити „с друге стране”, бити неком уточиште.

Давно сам помислила да ми више ниси потребна. Не на лош начин, већ да сам се осамосталила и сазрела до те мере да више не морам да трчим код маме. И ти си ме пустила да у то верујем. Ипак си увек била ту негде, као сенка, спремна да ускочиш ако ми затребаш. Увек ту да ме ухватиш ако кренем да падам, баш као што си то радила док сам била дете. Речи „хвала ти” ни изблиза не могу описати оно што осећам, али желим да знаш да сад све разумем. Разумем те у својим најтежим али и најблиставијим тренуцима, кад се загледам у своју децу.

Разумем шта си све жртвовала и колико си љубави несебично дала. И дајеш и даље. Коначно те разумем, мама.