Свима нама добро познати “ТАТОО” илити трајно шарање и мацкање по сопственом тијелу. Тема коју сам више пута пребацивао преко мисли и одгађао, јер је данас толико очигледна и у пракси присутна да човјек и сам себи више повјерује да је то данас сасвим нормално. Ако не нормално, онда бар сасвим уобичајено и реално. Но, надам се да још увијек сви не мисле тако. Стварно, не би ваљало…

Тешко да икоме може проћи иједан топлији дан, а да је не види негдје и на некоме. Више то и не морају бити само топли дани, јер је данашња глад и пожуда за ефектом тетоваже дошла до тога нивоа да “то није то” ако се не види 7 дана у седмици, 30-так дана у мјесецу и 365 дана у години. Стога се она данас све чешће “удара” на мјеста која се могу само у мраку сакрити. На вратове, зглобове, прсте, дланове, испод ушију… Испада као да се људи данас тетовирају више због других, него због себе самих. Свако може “истетовирати” у дубини своје душе оно што некоме стоји и на руци и на леђима, али какве вајде кад то нико не гледа… Циљ је, изгледа, да се види. И баш ту, што се мене тиче, нестаје сва поента тетоважа и тетовирања.

Идемо даље. Тешко да ико од нас не зна некога ко је има. А нажалост, све је теже да не зна и некога свог или блиског ко је нема или не намјерава имати. Дакле, како год окренемо – она је ту са нама. Па како онда и да је ја заобиђем својом тинтом. Помислиће неко да је ово сада рат тинте за папир против мастила за тијело. Није, јер искрено и не знам шта више може зауставити толику манију за тетовирањем у нашем друштву. Нарочито међ` нашом омладином: голобрадим момчићима и све одважнијим дјевојчурцима који још увијек живе само кваку са “ž” од њиховог живота. Тако да тог рата између мене и тетоважа нема. Легитимне борбе као личног избора нека буде, али рат који је унапријед изгубљен, не желим – био би бесмислен.

У крајњем случају не бих био искрен, ни према себи, ни према вама да уђем у тај рат. И сам сам у својој животној доби од 24 пуста љета био донио зрелу одлуку да се истетовирам. То је требао бити вук, животиња чија ме фасцинација не напушта откако знам за себе. Животиња која поносно стоји у имену и грбу братства Вукоје и предатор о којем сам прочитао све што је имало на српском језику. Погледао сате и дане документарних емисија о њима. Толико је та моја тадашња одлука била зрела да сам од, буквално, сваког вука чија је слика тада постојала на интернету већ знао и који је тај мој срећник био. Да сам имао урађену и одштампану фотомонтажу из више углова како она скоро па већ “жива” чучи на мом десном рамену… Имао сам и понуђену цијену, али хвала Богу, тада, те 2004. нисам имао тих 120 евра у џепу. Тек завршен факултет, први дани на послу, плата једва да је кирију покривала…

Са овог аспекта, дефинитивно сам срећан и поносан што нисам урадио ту тетоважу. Моју, ништа мању, љубав према вуковима сам у међувремену каналисао и “истетовирао” у себи на неки други начин. Схватио сам и прихватио да ја вукове обожавам због себе, а не због других. Схватио сам да ту љубав није могло да увећа и утврди, ни 15 тетоважа да сам их урадио. А схватио сам и да бих сада био само један од многих ишараних. Све сам схватио осим једног које и даље не схватам… Да ли је та црна тетоважа сопствени тренутак слабости уперен против свога тијела или је непобједива сумња у лични заборав и страх од апсолутног запостављања истетовиране теме? Ако је ово прво – не ваља. Ако је ово друго, опет не ваља! Ако је нешто потенцијално склоно забораву, онда по мени и нема довољну јачину да се вијечно овјековјечи на својоj кожи.

Да ли је она неко додатно средство личне пројекције ка спољном свијету или је нека врста доказивања? Опет, ни једно, ни друго не ваљају. Да ли је она младалачки хир који би се и дао некако сам себи опростити или је она само једна закашњела емоција под старије дане која је најзад морала „оживјети“. Опет, ништа од тога не ваља. Да ли је то можда неки лични маркетинг у сврху и складу тих неких хобија и дјелатности да би неко изгледао опаснији, храбрији, мужевнији, женственији, луђи…? Можда, али просто сумњам. Да ли неко мисли да ће више и вољети и пазити свог брачног партнера и њихову дјецу ако су њихова имена наслагана по његовом тијелу. Цијеним, али опет, просто сумњам! Па, ваљда је логично и подразумијева се да се своја најближа бића воле свим срцем својим и да никакав спољни и јавни доказ томе никоме није потребан…

Могао бих овако до ујутру, али не би било сврхе па сам одлучио да ону супротну како год знам и умијем покушам призвати свом мастилу. Тј. дићи руку или бар не покрити очи на саму помисао тетоваже. Искрено, тешко ми иде, али као прве који су ми пали на памет, истичем све оне који су некога драгог и вољеног изгубили па су одлучили да остатак свог живота посвете њему са одабраним сјећањем на свом тијелу. На тај начин вјероватно и у доброј мјери ублаже ту своју бол и патњу. Није ни то гаранција било чега, али је свакако немјерљива са било којим другим поводом и разлогом. Разумио бих и оне који су се „шарнули“ негдје само за себе, скривено и скоро недоступно свима другим. Даље, и поред значајног труда да још који пут не зажмурим, нисам успио.

Ако мене неко пита, мој одговор ће и даље бити „НЕ“, „НЕМОЈ“ или бар „САЧЕКАЈ!“. Јер, осим тог неког културолошког аспекта, тврдим да се шарање или скрнављење коже свога тијела, добро коси и са оним религиозним. Додуше, директније је то изражено у исламској религији него ли у хришћанству, гдје Алах изричито забрањује лажну и вјештачку љепоту, а тетовирање се сматра унакажавањем божјег створења. Али, то је тек тема за себе. Ништа ново да су тотемизам и религија увијек били на супротним странама, а шта га је сада шарање свога тијела него модерни тотемизам. У пећине више нико не залази осим спелеолога, а изгледа да се нешто за гледање и успомену ишарати мора.

Божо Бобан Вукоје