Реално је било за очекивати да ће неко након одређеног времена направити поређење у начину вођења СДА и политичким резултатима између садашњег и претходног (сада покојног) предсједника странке. Али поређења нема. Или су можда ствари кристално јасне.. Политичке околности су другачије па су другачија и убјеђења у исправност начина и методологије рјешавања проблема у Босни и Херцеговини. Као син првог предсједника самосталне Босне и Херцеговине у старту је имао бољу почетну позицију и очекивало се да носи барем дио стечених вјештина покојног оца.

Сигуран у побједу млађег Изетбеговића размишљао сам шта ће бити његов први корак, корак који ће га приказати као одлучног да води снажну политичку организацију којој озбиљно пријети цијепање и како ће одржати бирачко тијело у убјеђењу да је озбиљан државник. Анализирајући потезе које је храбро вукао покојни Сулејман Тихић, закључио сам да би Изетбеговићево повлачење потписа са Прудског споразума снажно одјеклнуло међу Бошњацима као досљедан патриотски меневар који би му дао довљно времена за осмиљавање наредне лепезе дјеловања и да је то сигурно потез који че први бити повучен. Јер Тихић је „Пруд“ потписао као предсједник СДА. То се наравно није десило па је Пруд и данас „жив“ документ, својеврсна платформа која „међународној заједници“ служи као портфолио даљег дјеловања па садашње повлачење потписа не би донијело ефекат као да је урађено одмах приликом преузимања челне позиције у странци.

У моменту преузимања кормила, БиХ је увелико затезала однос са Црном Гором због Суторине па је други логичан потез који сам очекивао био посјета Црној Гори јер је Изетбеговић тада такође био члан државног предсједништва и основ за посјету је итекако постојао. Умјесто тога пустио је да популарност расте Денису Бећировићу без обзира што тај занос популарности наноси штету билатералним одоносима држава јер Суторина никада није била званичан међудржавни спор иако су дипломатски представници умјесто у амбасадама сједили у својим базама. Изетбеговић је раније био у посјети Црној Гори у октобру 2012, сасвим случајно у вријеме избора у Црној Гори. Тихић се тиме није бавио.

Али Тихић се бавио другим стварима, можда највише животом. Његова посјета Народној скупштини Републике Српске се десила када је требало, још у октобру 2008. на посебној (14.) сједници и то као члан предсједништва БиХ. Његов говор је наишао на бурне критике супротне фракције, али био је тамо гдје је сматрао да се може нешто поправити. А том приликом је одбио да буде адвокат Хариса Силајџића након непримјереног говора у Генералној скупштини Уједињених Нација. И сам Додик је раније изјавио (прафразирам) да прижељкује побједу Силајџића јер је искључив у својим ставовиома за разлику од Тихића којиби се стално нешто договарао. Од силних позива на договор и разговор понешто се и договори по логици ствари. Тако је Изетбеговићева посјета Парламенту, гдје уз уважавање уставне структуре и конститутивности народа ипак одлучују Срби, ипак дебело закаснила. Укопавањем договора нема.

Сигурно је и да парламентарну већину у ФБИХ Тихић не би покушавао учврстити дајући СБиХ-у ресор електропривреде враћајући их у живот након што је странка пометена на изборима а Силајџићев утицај нестао. Искрено, Изетбеговић ужива да око себе инсталира блекер-декер странке чији је задатак да буше све што држи воду у оваквој државној структури. Са СББ-ом Фахрудина Радончића би преговори текли без оволико фрустрација јер би почетне позиције сигурно биле мање удаљене.

Сукоба у странци је увијек било и фракције су се јасно препознавале, али јавног ограђивања посланика у парламенту није било. Данас предсједник СДА не може бити сигуран у исходе гласања по различитим тачкама дневног реда јер су се четири посланика позвала на савјест приликом гласања. Тихићу се то није дешавало. О формирању нове или боље СДА се већ сада гласно разговара

У поређењима политичке перцепције стања и начину отварања и затварања крупних питања није једноставно мјерити потезе и вредновати резултате, нити је могуће све извагати па тако ни евентуалну Тихићеву реакцију на немиле догађаје у Поточарима приликом Полагања вијенца од стране премијера Србије Вучића. Уколико је у питању режирани догађај извана Тихић би био немоћан, али чврсто вјерујем да би се сигурно руковао са Вучићем јер су то учиниле и Мајке Сребренице и пожељеле Вучићу добродошлицу. У било каквој режији такође не би учествовао.

Кад смо код Вучића, остаје питање како би Тихић реаговао на приједлог српског премијера о заједничком обиљежавању дана сјећања на све жртве ратова у бившој држави. Изетбеговић је приједлог муњевито одбио и оцијенио као преурањен?! Размишљам, колико времена још треба проћи да буде „таман“. Колико неизвјесности треба да донесу нове изборне кампање у којим се ретиорика појача до усијања, колико утакмица Зрињски-Вележ, Широки-Сарајево и Борац-Сарајево треба бити прекинуто па да неко каже: „Е сад је вријеме...“ Тихић се сигурно не би излетио са таквом оцјеном већ би сачекао потврду сусједа који нису директни актери сукоба у Босни и Херцеговини, сачекао би оцјену Црне Горе и Словеније. Бакир је зато изричит да је сада рано за то. Ово ипак чуди јер је приликом преузимања кормила СДА (26.5.2015.) јасно између осталог рекао: “Мислим да је помирење мукотрпни процес и најбитнији процес у земљи, али и на Балкану. Из њега ће произаћи политичка воља, а тако и инвестиције. Мислим да имамо јаку шансу да идемо у том смјеру". Тихић то не би пропустио јер је знао да у политици не постоји “таман”, за потезе на Балкану је или рано или касно. “Таман” је екслузивно право Вашингтона, Берлина и Брисела. Ако са стола данас узмете рано, за сутра вам остане оно друго.