Мај 1995.

Стављена је тачка на рат у Босни. У Паризу су потписали мир Милошевић, Изетбеговић и Туђман. Притисак на мене није престао. Чини ми се као да сваки млади Бошњак мужјак сазријева тек када пуним устима пљуне на мене. Како би ме радо линчовали, помислим често. И што је најчудније, међу њима предњачи Абдулах Сидран. Он се понаша као да један лик из прозе Отац је кућа која се руши. По тој причи је направљен сценариј и снимљен филм Отац на службеном путу.

Данас ми је пало на ум да је Сидран постао споредни лик из својих прича. Он је то, у ствари, увијек и био.

Дакле, Сидранов лик је 1948. страдао због љубави. Рекао је:

– Више волим руско говно него америчку торту.

Био је то Владо Петровић и због тога је из Сарајева депортован на Голи оток. Да је то рекао данас, 1995. у Сарајеву, убили би га одмах. Зато што се то на босанском језику каже: „Више волим америчко говно него руску торту“ и у то мало ко сумња. Чак и руски писци преписују своја дјела на енглески, иако има још оних који тврдоглаво пишу на матерњем језику. Абдулах Сидран ће морати да пише све испочетка. Не само због тога што он више не пише језиком на којем је Владо Петровић рекао спорну реченицу. Сидран се понашао као споредни ликови из његове литературе. Када су га за вријеме опсаде Сарајева питали, у јеку покоља сарајевских Срба под равнатељством музичара Цаце, зашто не помогне свом пријатељу Стевану Тонтићу, он је рекао:

– Треба да копа ровове, што се не изјасни, зашто шути, знамо ми да је њему срце на Палама.

Владо Петровић, лик из литературе, 1948. страдао је због онога што је рекао. Живот Стевана Тонтића висио је о концу у приватном логору сарајевског музичара због тога што је шутио. Могао је да страда као и неколико хиљада Срба који су ликвидирани под равнатељством овог хармоникаша. А тешко је повјеровати да ови као Сидран нису знали шта им раде музичари кад не свирају. Свакоме је било јасно да је Цацо добио прећутну улогу осветника за Муслимане поклане у Фочи и у Приједору. У вријеме тих покоља Сидран је играо шах у просторијама Министарства унутрашњих послова цјеловите и од Уједињених нација признате Босне и Херцеговине.

Стеван је копао ровове, са муком се сјећао Сидранових стихова „пријатељу мога живота, брату Стевану“, копнио и на крају, мршав, кост и кожа, побјегао из Сарајева преко Унпрофора. На Палама, гдје му је, како је Сидран тврдио, било срце, умало га нису линчовали због велеиздаје српског народа. Такође због тога што је шутио и није допринио праведној борби српског народа.

Данас на Стевановом случају видим да моја мајка није у праву када ми каже:

– Молим те шути, не петљај се, исти си свој отац.

Шутио ти не шутио, исто ти се пише. Они знају шта ти мислиш. Није то као у вријеме Владе Петровића када се најебавало због онога што ти је на срцу. Данас нема милости. Крив си када гласно не изговориш оно што желе да чују. Ако шутиш, ти си на непријатељској страни. Или још горе, ако ниси са њима, ти си против њих.

Увијек су људи страдали на Балкану. Истина због руских гована, углавном. Америчка торта је на јеловнику од новијег датума. Највише су страдали када им се чинило да страдају због својих гована. И у животу и у литератури.

Абдулах Сидран је страдао мало. Седамдесетих година је написао причу Отац је кућа која се руши. Због реченице: „Више волим руско говно него америчку торту“, био је спреман да страда. Нудио се властима да постане непријатељ, али је био одбијен. Није им одговарао у тој улози.

У ријетким тренуцима храбрости прикрадао се Сидран по кафани „Парк“ гдје је стизао из бифеа „Самек“ на Скендерији. У тој боемској биртији узимао је залет и прикупљао храброст да се са периферије инфилтрира у центар. Одлука Бранка Микулића да не прихвати Сидрана као непријатеља, потекла је управо са тог мјеста. У тој су кафани често дангубили генерали ЈНА. Са невјерицом су мјеркали Сидрана и само је један бркати конобар чуо њихов разговор:

– Не долази у обзир, Милутине – говорио је генерал свом колеги генералу. – Онај мали не може бити државни непријатељ! Хоћеш да нам се свет смеје?

Шеф Централног комитета босанских комуниста преко овог брке конобара сазнавао је доста важних ствари. За ову да Сидран не може бити државни непријатељ знао је прије него што су генерали послали рапорт о Сидрановој одбијеници у Београд. Једном је тај брко конобар јавио у ЦК да је неки Сидранов колега у сред „Парк“ кафане питао зашто Тито фарба косу. Микулић није знао шта да се ради послије тог инцидента, па су тог пјесника пребили у полицијској станици Логавина:

– Пиши пјесме, јебô ти мајку своју, а не да нам вријеђаш Титу! Је л’ де, Хамо, умјесто да нам то дочарава љепоте природе, он нам пљује маршала – полицајци су наизмјенично мезили и тукли пијаног пјесника.

(наставиће се…)

Емир Кустурица